Представа „Херој нације“ гостује у НПРС

ЛИКОВИ:

Улога медија у савременим, друштвеним процесима никада није била израженија, и у том смислу радује чињеница да позоришни комад који је писан пре десет година није ништа изгубио на актуелности и свежини. Напротив, мала танка линија која у комаду дели физички и виртуелни свет, данас је још тања с тенденцијом да потпуно нестане и претвори свакодневницу у један озбиљни ријалити програм. Будимир Животић, Аристотелов “човек по средини” је присутан у сваком граду у Србији, пред сваким ТВ екраном, спреман да прими дневну инфузију информацију које обликују његов дан, живот, будућност. Па и смрт, Сценска радња која је доведена до апсолутног парадокса у комаду, у стварности делује све реалнија и извеснија. Да ли је жив човек који је поверовао у своју смрт јер је то чуо на телевизији, ноторна будала или управо српски “човек по средини”, остаје да се види током гледања комада. Бојим се да је друга опција извеснија и да управо зато позоришни комад постиже лаку идентификацију са гледаоцима. Ако ту буде и лековитог смеха,онда је мисија испуњена. Поготову у позоришту које тако снажно симболизује – отац српске комедије, Јован Стерија Поповић.

Писац, Иван М. Лалић

Сећам се да ми је пре 20 година појава лика Трумана Бурбанка деловала само као нека антиутопистичка и футуристичка пројекција, ништа више од Орвеловог Великог брата. Десет година касније Иван Лалић пише лик Будимира Животића. Ријалити програми су већ били присутни, а Хероја нације смо доживљавали као бизарну црну комедију. И ево нас данас, десет година од настанка Будимира, били смо сведоци и ријалити сахране, па не постоји више ништа што би могло да нас запрепасти. Труман и Буда су, против своје воље, постављени у центар света, лишени приватности и једино што им преостаје су њихове мисли. То је оно чиме се представа Херој нације бави. Поделили смо сваки тренутак интиме на друштвеним мрежама, сваки покрет је покривен камерама, можемо ли да сачувамо бар своје мисли? Труман на крају филма изговара „Моје мисли ниси успео да снимиш!“, тај оптимизам да још увек имамо право избора заменио је Будимиров песимизам, јер њему тај избор није остављен. Жеља да будемо виђени и битни чини нас живима, али ако нико не жели да задржи ништа за себе, шта је онда реалност? Будимир је одлучио да је то оно што други очекују од њега, па и то да је жив човек – мртав! Желим да после одгледане представе остане размишљање да наш живот није изван нас. У нама је. Можда не можемо произвољно променити свет, али можемо променити свесност света и само та промена свести може променити све.