„Представа Хамлета у селу Мрдуша Доња“ аутора Иве Брешана, у режији и адаптацији кућног редитеља НПРС Николе Пејаковића, доживјеће своју премијеру на Великој сцени Народног позоришта Републике Српске у петак 28. децембра са почетком у 20.00 часова. Сценограф представе је Драгана Пурковић Мацан, за костиме је задужена Јелена Видовић, дизајнер свјетла је Миљенко Бенгез, композитор је Петар Билбија, лектори су Милорад Телебак и Наташа Кецман, асистент редитеља је Драгана Ђедовић, инспицијент је Весна Максимовић, а суфлер је Маја Калаба. Прва реприза представе на репертоару је у суботу 29. децембра у 20.00 часова.
У представи играју глумци НПРС:
- Жељко Еркић
- Жељко Стјепановић
- Љубиша Савановић
- Александар Стојковић
- Владимир Ђорђевић
- Слађана Зрнић
- Наташа Перић
- Данило Керкез
Ријеч редитеља
Чини ми се да је, након слома социјалистичког система и нестанка саме државе Југославије, поново дошло оно вријеме када је Брешанов Хамлет постао идеалан текст за постављање на сцену. Након Другог свјетског рата, 1945. године, када су полуписмене хорде сељака и пролетера у настајању зграбилe руководећа мјеста и функције у новој држави, створени су, као у неком хемијском експерименту, идеални услови за настајање ове приче, приче коју прича Иво Брешан, један од најбољих и најдаровитијих комедиографа на Балкану. Чекали смо до сљедећег рата и његовог краја, 1995. године, када су опет, сломом једног система, створени исти услови; опет су се групе гологузана и примитиваца ухватиле у политичко коло и заузеле министарства и освојиле власт. Опет је Брешан добио своје вријеме и зато смо одлучили да испричамо нашу причу. Опет су поратну судбину народа у руке узели полуписмени демагози и лажне патриоте, сумњиви првоборци и лажни интелектуалци. Не постоји ништа актуелније, у овоме часу, од Брешана. Не постоји ништа мудрије, паметније и тачније речено о нама са ових балканских простора, о нашем менталитету, него што су рекли Нушић и Брешан. А између њих ‒ Ковачевић. Хумор је љековита вода, којом се умива лице напаћеног народа. Политика је курва, а политичари сводници које историја заборавља. Зато је важно да писци и пјесници оставе своја свједочанства о овом времену, да би га касније генерације могле схватити и дешифровати. Ова прича о менталитету и накарадној филозофији живота ‒ У се, на се и пода се, потребна је и Бањалуци и Београду и Београду и Загребу и даље… А ми, људи из позоришта, једноставно, морамо да реагујемо и једном вјечном причом о нашој палој природи и проклетству, освијетлимо дневни мрак и разбијемо ноћни мук. Сви смо ми, овако или онако, дио Брешановог Хамлета, Нушићевог Сумњивог лица или Стеријиних Родољубаца. Нема невиних.
Никола Пејаковић