Трећи стручно-научни скуп, 20. маја 2017. године, уприличен током XX Театар феста „Петар Кочић“, био је посвећен теми „Каква је будућност театра? – Театар и идентитет“. Организатори – Народно позориште Републике Српске, Академија умјетности Бања Лука и BLC (Banja Luka College), током избора теме и припрема за реализацију Скупа указали су на ширину теме, а потом и чињеницу да је у пријављеним радовима обухваћен велики број њених аспеката.
За учешће на Скупу пријавила су се 23 аутора, а презентовани су сљедећи радови:
- Небојша Брадић: Културни идентитет и креативне индустријe
- Младен Шукало: Куда плови овај брод? (или Позориште је огледало стварности)
- Борис Мишковић: Театар као идентитет
- Сандра Баришић: Значај постојања идентитета позоришта као институције и његовог јачања унутар друштвене заједнице
- Вујо Станивук: Стратешко планирање рада и развоја установа културе (позоришта)
- Ратко Орозовић: Позоришна публика некад и сад – зашто одумире театарска критика
- Зоран Хамовић: Има ли драме у театру? Постистина, идентитети и (не) постојање
- Мирослав Мики Радоњић: Савремени домаћи драмски текст – традиција и идентитет
- Наташа Глишић: Драмски првенци аутентичног женског гласа или савремена драма на сцени Народног позоришта Републике Српске писана женском руком
- Раде Симовић: Идентитет српске драме у Босни и Херцеговини – типолошке аналогије
- Славко Милановић: Национални театар и проблем идентитета
- Бранко Брђанин: Позориште и национални идентитет
- Ненад Новаковић: Национални театар и његов идентитет у сиромашним друштвима у транзицији
- Саша Саиловић: Национална димензија театра и организациони облик њеног остварења.
Ауторска сагледавања театра и идентитета акцентовала су, између осталог и: аутентичност културних и националних идентитета и специфичност локалних култура (Небојша Брадић), репертоар као окосницу идентитета позоришта, и појединачно и метафорички (Раде Симовић), однос у којем су, између подизања и спуштања позоришне завјесе, као свједоци – глумац и гледалац (Младен Шукало, Ратко Орозовић).
Умјесто закључака, некако се наметнуло виђење Бранка Брђанина да се „све мијења и остаје исто“, те да „и кад је било исто и другачије, позориште увијек остаје исто“.