Традиционално у склопу Театар феста „Петар Кочић“ и ове године је одржан Стручно-научни скуп „Каква је будућност театра? – Театар и идентитет (II)“. Скуп је одржан на Високој школи „Banja Luka College“, а организатори Скупа и ове године су Нaрoднo пoзoриштe Републике Српске, Aкaдeмиja умjeтнoсти Бaњa Лукa и Banja Luka College. Учесници скупа су стручњаци из области културе, професори и тернутни студенти Banja Luka College. У уводном дијелу Скупа ријеч је имао Лука Кецман, проректор за људске и материјалне ресурсе Универзитета у Бањој Луци, који је истакао да се радује што су млади узели учешћа у овогодишњем Скупу. Као што је истакнуто, истински и главни организатор Скупа је Народно позориште Републике Српске и у то име се обратио директор Народног позоришта Ненад Новаковић. Захвалио је учесницима и рекао да смо при крају још једног фестивала и да се нада да ће сљедеће године овај скуп имати више акценат на научни, мање на стручни, да ћемо се заједнички трудити да нам све буде квалитетније и боље када је театар у питању. Младен Миросављевић, директор Banja Luka College-а, изразио је задовољство да у име ове установе пожели добродошлицу и угодан боравак учесницима. Овај факултет је једна од ријетких високошколских установа у Републици Српској и Босни и Херцеговини на којој постоји смјер Менаџмент у култури, па је било сасвим природно да буду један од организатора једног оваквог скупа или сличних скупова из области културе којих, нажалост, нема онаолико колико би требало да их буде. Истакао је како ова установа настоји да препозна потребе које постоје у култури и да дâ свој допринос и овом скупу и његовом квалитету и побољшању часописа Агон и да нађемо своје мјесто и уједно остваримо сарадњу са онима који доприносе напретку у овој области. Добринка Максимовић, виши стручни сарадник за позоришну умјетност и кинематографију у Министарству просвјете и културе, отворила је Скуп и поздравила све присутне изразивши жаљење што грађани Републике Српске не знају ко све и на који начин бори за опстанак културе, поготову позоришне. Истакла је да су Законом о позоришној умјетности створене велике привилегије и услови не само за позориште у Бањој Луци, које је национално, него и за позоришта у другим градовима. Славко Милановић је говорио о теми Идентитет – репертоар – идеологија. Коме треба идентитет, идентитет је посматран кроз мноштво анализа у различитим аспектима, психоаналитичким, идеолошким антрополошким, конструктивистичким. Користимо га, иако је изгубио своје првобитно значење, користимо га јер немамо другу дефиницију. Првобитни је појединачни идентитет, јаство које се не мијења без обзира на вањске оклности које утичу на њега. Опречно стајалиште је да се идентитет мијења. Човјек је оно што учини од себе својим одлукама. Ријеч театар је замијенио ријечју репертоар. У свом раду он говори и о националном театру и кризи идентитета. Појам националног театра појављује се тек у 18. вијеку и траје све до данас. У свом раду он анализира и публику која се, по његовим ријечима, у модерном времену такође трансформише, позориште је дио публике и њен стуб. Зоран Ђерић изложио је рад о теми „Позориште у будућности – позориште без идентитета“. У свом излагању каже како се надовезује на претходног излагача јер су му његове тезе блиске. Ако позориште изгуби идентитет, изгубиће и оно што му је улога. Идентитет је и оно што може да се види из назива позоришта. Чак и у неким великим позориштима, која су имала јасан идентитет, дошло је до кризе идентитета. Позоришта која имају национални идентитет имају подршку државе, имају садашњост и обезбијеђену будућност. Док друга позоришта мијењају свој идентитет зависно од актуелног конкурса на који се пријављују. Трансформишу се од ситуације до ситуације. Данас се позоришта разликују и по умјетничком идентитету, жанровски се идентификују, па имамо позориште авангарде, драме и сл. и публика зна шта да очекује.
Директор Битеф театра Милош Латиновић говорио је о свом раду „Битеф театар: идентитет под сенком Битеф фестивала“. У свом раду нас уводи у историјат настанка и идентитет и Битеф фестивала и Битеф театра, који настаје доста касније, како би проносио дух авангарде. Он истиче да се овде ради о тридесетогодишњој потрази за идентитетом. Ове године се навршава 30 година од оснивања Театра. Основала га је Мира Траиловић у марту 1989. године, пет мјесеци прије своје смрти.
Вјерује се да је хтјела да задржи дух Битеф фестивала у позоришном простору, али то су претпоставке јер ниједна њена продукција није била ту. У ком правцу Битеф театар треба да иде, а да не изнејвери оно што Битеф фестивал јесте. Тренутно је један од најзаступљенијих и најнаграђиванијих театара, али у његовим представама је мало од духа Битеф фестивала. Рад је о томе како да размишљају даље и шта мисле да би требало да се изводи а да је идентитет Битеф театра. Акценат је на умјетницима, младим људима. Спасоје Ж. Миловановић, управник Народног позоришта у Нишу, театролог и директор Драме о називу свог рада „Српско позориште од препотенције до импотенције“, каже да најбоље осликава стање у срском позоришту, а у истој су позицију су и остала позоришта, не само у региону него гдје год постоји позориште. Овај статус има и својом кривицом и кривицом друштва. Не постоји критична и критичке маса која би реинтерпретирала сопствено позориште и позоришно постојање у првом случају. А у другом случају се односи на самоодговорност и презир усмјерен унутар позоришта или ка споља. Позориште се може посматрати као институција и као сам умјетнички чин. Позориште има своју будућност. Постоји 2000 година и постојаће – питање је само на који начин. Ратко Орозовић иступио је са радом под називом „Умјесто памфлета – одумире ли позоришна критика? Убијају је, зар не!?“ У свом раду он разматра проблем недостатка позоришне критике и проблем незапослености младог кадра у Републици Српској и Босни и Херцеговини. Младен Бићанић је свој рад „У потрази за идентитетом – примјери из казалишне праксе“ конципирао на примјерима неколико представа које се играју у позоришту. Питање које га је привукло је питање данашњег медија. Представе говоре о хрватском друштву које тражи свој идентитет, гдје имамо преплитање личног идентитета глумца и онога што представа носи.
Светлана Душанић Гачић и Зорана Агић свој допринос Скупу су дале радом који се бави темом економског значаја интелектуалне својине. Сам појам интелектуалне својине се односи на творевине ума тј. проналасци, књижевна и умјетничка дјела, симболи, слике, називи, дизајн. Ауторке постављају питање – Како мотивисати људе да живе од свог креативног рада и како да тај рад и труд буду награђени? Темељ савременог друштва је да човјек живи од свог рада, према томе, заштита интелектуалне својине мора да постоји. О присуству маске као реквизите у сценском изразу глумца говорила је Рената Агостини у свом раду „Значај маске за изражајност тијела и покрет глумца“. У првом дијелу рада она обрађује историјски приказ и подјелу сценских маски. Њен рад пружа одговор на питање да ли и у којој мјери употреба маске доприноси изражајности покрета и тијела. До овог одговора је дошла у емпиријском-неексперименталном истраживању на случајном узорку. Снежана Спремо темом „Идентиет позоришта – од социокултурног до визуелног идентитета“ указује на значај прецизнијег дефинисања самог појма идентитета, посебно у времену дигитализације и глобализације бавећи се овим појмом кроз историјски осврт, са посебним нагласком на психолошко одређење овог појма. Рад се бави социолошким, културним и визуелним аспектом идентитета и значајем културног контекста и првог визуелног утиска. Ауторка је истакла да се идентитет гради, развија и обликује и да позориште свој идентитет треба да развија и гради посебно кроз визуелни идентитет, али задржавајући личну и културну особеност. Колико је битан репертоар као документ за проучавање и анализу друштвених услова, утицаја и јавног дискурса показује нам рад Наташе Глишић са темом „Репертоарска политика као чинилац идентитета позоришта: Бановинско народно позориште ‘Краљ Петар I Велики Ослободилац’, 7. сезона 1936/37.“. Идеје и тенденције у театру, као и стил и ангажман позоришта треба да су јединствене и досљедне избором дјела, аутора али и сценских умјетника.Овај рад анализира репертоар Бановинског позоришта.
