Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Још једна жалосна вијест потресла је наше позориште. Након краће болести, у 71. години напустио нас је наш пријатељ – редитељ и професор сценског покрета, Младен Матерић.

Године 2013. на позив тадашњег умјетничког директора Жељка Стјепановића, уважени професор је први пут дошао у Бању Луку и НПРС да би режирао представу „Кухиња“ по тексту П. Хандкеа. Из Тулуза смо добили комплетну сценографију, костиме и реквизиту. Охрабрен својим искуством предавача Сценског покрета, Матерић је из нас извукао оно за шта нисмо ни знали да смо способни – да 105 минута играмо невербалну представу. Били смо и глумци и жонглери и плесачи и каскадери и све је беспрекорно функционисало. Све службе у нашем позоришту, које опслужују представу, имале су прилику да упознају другачији однос према раду. Представа је на фестивалима у Ужицу и Крагујевцу освајала награде, а и сам Хандке је гледао представу у Бањој Луци.

Радећи са нашим ансамблом, Матерић је увидио нашу снагу, вољу и љубав према позоришту, па је у Француску позвао нашег аудио-видео умјетника Петра Билбију ради ангажмана на новој представи, а затим са новим умјетничким директором, А. Стојковићем, отпочео договоре за рад на представи, такође према Хандкеовом комаду, „Часови у којима нисмо ништа знали једни о другима“, у копродукцији са позориштима из Сенара и Тулуза, која преузимају готово све, нимало ниске, трошкове.

Вјешто нас је провео кроз вишемјесечни процес и премијера представа је изведена 18.10.2015, на Дан НПРС-а. Један трг, једна реченица, један дјечак и 18 глумаца у 105 минута су показали тешку историју нашег простора. Покрет, визуелни ефекти, музика, сценографија Драгане Пурковић Мацан и проф. Матерића и костимографија Јелене Видовић отворили су ново доба нашег позоришта. Изашли смо у свијет и показали да из наше напаћене земље не долази само страдање и крв него и умјетност. Београд, Петроград, Бабел Фест у Румунији и двонедјељна турнеја у Француској заувијек су уврстили наше позориште на мапу европских театарских кућа.

Преговарали смо о новом пројекту, одлагали због пандемије, а онда је дошла тешка болест, са којом се професор стоички носио, шалио се с њом као и са нама, и данас тихо отишао, окружен својом породицом. Махнуо нам је и ушао у вјечно небеско позориште са много јачим ансамблом него што је овоземаљско. Када ово буде читао, вјероватно ће, како је само он умио да каже, рећи: „Лијепо ови моји из Српске написаше и мени, дугачко је, ал’ бар зато није кратко“.

Лака Вам земља, професоре, хвала за све и праштајте нам!

НПРС © 2024. СВА ПРАВА ЗАДРЖАНА.