Данас је у Народном позоришту Републике Српске одржана конференција за медије поводом праизведбе представе „Мали ратови и кабине Заре“, ауторке Виде Давидовић, у режији Ивице Буљана. Премијера представе је најављена за 15. март у 20 часова на Великој сцени, а прва реприза у понедјељак, 18. марта.
Присутне је поздравила директорка НПРС-а Дијана Грбић уз ријечи захвалности цијелом ауторском тиму и глумачком ансамблу. Посебно је нагласила сарадњу са Стеријиним позорјем које је копродуцент представе. Изразила је задовољство што је НПРС успио да реализује свој циљ у подржавању и његовању домаћег савременог драмског текста, истовремено дајући прилику младим ствараоцима. Истакла је значај сарадње са младим тимом који је унио нову енергију на сцени и пожељела дуг живот представи уз наду да ће овај пројекат привући млађу публику која ће препознати ауторкино настојање да продре у суштину проблема надолазећих генарација.
Након Грбићеве, присутнима се обратила умјетничка директорка Позоришта Ђурђа Тешић Поповић изразивши захвалност, посебно редитељу Ивици Буљану, који је нашао времена да, поред својих бројних режија широм свијета, посвети пажњу Народном позоришту Републике Српске. Такође је рекла да су млади глумци који учествују у овом пројекту превазишли очекивања и показали изузетан таленат, сценску памет и храброст. Посебно је радује што ће текст Виде Давидовић доживјети своју праизведбу, јер то је дјело наше суграђанке који је жири Стеријиног позорја прогласио најбољим савременим оригиналним драмским текстом прије двије године.
Редитељ представе Ивица Буљан је још једном нагласио на који начин се упознао са Видом Давидовић док је радио у Београдском драмском позоришту и препознао потенцијал текста који му је том приликом она послала. Објаснио је да текст има два времена која се преплићу. Прошлост се догађа деведесетих и садашњост која се у ширем смислу може догађати и прије десетак година. Представа се бави женским питањима, положајем жене у друштву, интимним проблемима жена, односима са мајком. Обје Мале немају оно што се зове очинска фигура у току свог одрастања, а мајке преносе своје трауме на кћерке и тако настављају тај генерацијски слијед, проблеме у односима са оцем, братом, старијим љубавником, пријатељем, пријатељицом. Ова представа ће имати терапеутски ефекат и указати на питања о одрастању као и многим питањима и свакодневним одлукама о којима се не прича много. Ту је и питање анорексије о којој се не говори много. Рекао је да су имали стваралачки процес, прије свега, истраживачки, у којем није било задатих оквира, него су глумци имали пуну слободу игре и да вјерује да су заједнички успјели доћи до једне узбудљиве представе која ће изазивати емоције код публике.
Уз набројане чланове ауторске екипе је посебно нагласио и рад Петра Билбије који је радио музику за представу, рекавши да је он један важан члан који је био толико дискретан и невидљив, а са толико страсти и знања је приступио различитим призорима, опремио и оплеменио сваки глумачки перформанс музиком.
О представи је након Буљана говорила и ауторка текста Вида Давидовић, поменувши да је текст писала из потребе да исприча причу о трансгенерацијској трауми и једном осјећању да ништа што се десило на овим просторима не може бити завршено док се потпуно не сахрани, не санира и не заврши као једна врста циклуса. У исто вријеме је хтјела да одузимање интегритета тјелесности жене покаже кроз анорексију као облик аутодеструкције, која, у ствари, представља неки вид ослобађања.
Драматург представе Роберт Валтл је рекао да није било много одступања од оригиналног текста и захвалио глумцима на дивној сарадњи, те да се морао суочити са истраживањима о траумама данашње генерације. По његовим ријечима, глумци су заиста давали све од себе и енергија њиховог тијела ће покренути публику.
Николина Фригановић је истакла да је рад на овој представи био врло необично искуство које за све године рада није имала прилике да осјети у нашем позоришту, те да ће са собом понијети све те мале ратове које је водила, као и остатак екипа, сама са собом у процесу. Такође је похвалила преданост, отвореност и позоришну васпитаност младих глумаца, студената Академије умјетности у Бањој Луци, али и Катарине Лазић, која је пружила велику подршку током процеса рада на представи сваком члану ансамбла и ауторског тима.
Анђела Тасић, која игра улогу Мале из прошлости, истакла је да јој је рад на овој представи био прво професионално искуство, али да јој је енергија искуснијих колега много помогла, те да је схватила колико је важно да не је глума заиста тимски рад.
Жељко Еркић истакао је да је процес био толико невјероватан и да је захвалан за све што је научио, те да је рад на представи био бескрајно уживање.
За Ананда Ченића је рад на овој представи био перформанс, испитивање граница које је врло радо прихватио, те да је откривање нечега новог више него драгоцјено.
