Од премијерног извођења, 15. децембра 2015. године, представа Истина (не) боли значајан је дио репертоара Сцене „Петар Кочић“ Народног позоришта Републике Српске. О њеној прихваћености од публике свједочи будуће јубиларно 50. извођење, 16. фебруара 2024. године.
Писац драмског комада Јелена Којовић Тепић, у сусрет јубилеју, преточила је свој однос према представи у сљедеће редове:
„Дуговјечност једне позоришне представе зависи од неколико фактора, о томе су ми причали пријатељи глумци. Поред оних очекиваних, доброг текста, добре режије и глумачке игре и наравно, добре публике, постоји и оно ‘нешто’, назовимо га Икс фактором, који се деси или не деси. Мислим да је педесето играње неке представе доказ да се десио Икс фактор. Као неком ко није одлучан да успије на позоришној сцени, него је ту из чисте забаве и личног афинитета, ја сам се у експерименту с писањем комада играла, и тако сам схватила и његово постављање на сцену. Некидан сам га погледала, након неколико година паузе и помислила да бих сад много тога написала другачије. Оно што сам и сад, као и у времену кад сам писала комад, сигурна је да наша позоришна сцена вапи за савременим драмским текстом. И данас се радујем кад наше позориште постави комад неког живог, домаћег писца, јер је за мене суштина позоришта баш то, играње нашег живота. И још нешто, не знам да ли то осјећају професионални драмски писци, оног часа кад се комад претворио у представу, то више није било ‘моје’ него је припало ансамблу.
Сву љепоту сценске реализације Истина (не) боли дугује, наравно уз редитеља, дивној глумачкој екипи која ту представу воли и проводник је за Икс фактор. Зато ћу ову прилику искористити да пошаљем јавни пољубац прво Ђорђу (за ког и даље тврдим да је ову улогу одиграо најбоље од свих његових које сам имала прилику да видим), а онда и Слађи, Смиљани, Горану, Бојану и Драгани, која је храбро улетјела у представу, и да им кажем хвала што дивно играју Истину.“
Редитељ представе Игор Тешић написао је уочи јубилеја:
„Истина (не) боли је моја прва режија у Народном позоришту. Ни у најљепшим сновима нисам могао ни замислити да ће доживјети педесето извођење.
Чудна је прича око настајања те представе. Текст је дуго чекао на постављање. Била је отписана од многих колега, још прије него што смо почели рад на њој. Чак је и моја режија плод ризика тадашњег умјетничког директора Александра Стојковића Пиксија, који је мислио да сам завршио позоришну режију, а не филмску, када ми је понудио ангажман.
Понуђено – прихваћено. Уз велики страх од медија који ми није основни, као и од коментара колега из струке. Као по старом добром српском обичају, и страх и коментари изазвали су инат. Који је у мом случају, кад је добро дозиран, пут ка добрим рјешењима.
Комплетан ауторски тим дао је све од себе да сваки детаљ буде у функцији цјелине.
Посебно су глумци били посвећени, без изузетка.
Текст је постављен на најкласичнији могући начин. Представа је онаква какву бих ја волио да гледам. Јасну причу. Са почетком, средином и крајем. Што је најважније срећним. Скоро, па холивудским. Због близине публике и глумаца могао сам користити неке занатске трикове филмске режије. У коначници, добили смо добру представу.
Ево, прошло је скоро девет година од премијере. Свашта се дешавало у међувремену, многе представе су постављане и скидане са репертоара, али је Истина и даље ту. Неамбициозно се појавила и одлучила да остане. Мјерило успјеха једне представе нису ни ријечи критичара, нису ни награде, вријеме је једини судија. Представа траје док је публика заинтересована, а за Истину се интересују са несмањеним жаром. Без агресивне рекламе, на препоруку, од уста до уста, публика долази и препоручује ју даље.
Поносан сам на све људе који су дали свој допринос да након толико времена пишем о представи. Једва чекам петак и јубиларно извођење, нисам је гледао годинама.
П. С. Можда је вријеме да иста екипа постави нешто ново, али на Великој сцени.“