Драмски првенац новинарке и књижевнице Јелене Којовић Тепић, Код вјечите славине (радни наслов), проглашен је најбољим драмским текстом на трећем Конкурсу Београдског драмског позоришта 2013. године. Конкурс за драмски првенац покренут је „са циљем да се промовишу нови аутори и савремен поглед на свет“, намијењен ауторима чији драмски текстови нису „извођени, екранизовани, нити објављивани“. Конкурс је промовисан као значајан „покушај ревитализовања и подстицања нове драме“ (Маша Стокић).
У образложењу једногласне одлуке за додјелу награде, жири који су чинили Ђурђија Цветић (драмска умјетница, у то вријеме предсједник Управног одбора БДП-а), тадашњи директор БДП-а Маша Михаиловић и Маша Стокић, драматург БДП-а, наведено је:
„Искрено, духовито и јасног критичког става, Јелена Којовић Тепић кроз интимну причу једне босанске, српске породице разоткрива егзистенцијалну суштину положаја честитог човека у временима великих историјско-политичких превирања и њиховог утицаја на његову личну судбину. Крупне речи, бомбастични идеализам, идеолошка наивност покрећу масе и појединца да постане део колективне свести, али његову појединачну судбину и морални кодекс своде на ништавило. Којовић Тепић бави се последицама, тренутком када је, због чињенице да смо заборавили како да будемо људи и препустили се емотивној и етичкој празнини промашених нада и отелотворених заблуда – ђаво дошао по своје. Тек када се тај рачун наплати – могуће је преиспитати своје животне и људске приоритете и кренути даље. Мрачна ноћ у крчми Код вјечите славине разоткриће још туробније тајне породице Ђурић и уз трачак наде – оставити им могућност да крену испочетка.“
Непосредно пред премијеру, 2015. године, у свом ауторском тексту за програм представе, Јелена Којовић Тепић је записала:
„Затворимо ли на часак очи, можемо да замислимо једну грдну кафану крајпуташицу, негдје уз Коридор, усред ничега, гдје међу кривоногим столовима, у облаку дима, једна жена преврће пљескавице, а другом руком листа Рат и мир. Тамо у ћошку, бивши доктор историје, у проклетству алкохолног заборава, забрањује литературу ‘јер добра никад донијела није’, док га слуша некадашњи надарени ђак, сад возач камиона. Међу њима само онај кочоперни, у свиленом одијелу, грлат и неписмен, има новца да плати цех. То што, сем новца и самопоуздања, ничег другог нема, чини се, није важно. Гдје би и шта би ови људи били да се није десио рат? Има ли смисла поставити овакво питање, двадесет година послије? Ишчашио је рат сваког од нас. Јунаци ове драме су наоко преживјели, али вриједи ли живот кад нас без питања пребаци на погрешан колосијек?“
У исто вријеме настала је и биљешка Милана Гајића, драматурга представе:
„Кафана. Ноћ. Бескрајне могућности ликова драме Истина (не) боли. Једна ноћ може да преокрене животе, да их обезвриједи и сатре. У једној ноћи неко постаје нико због лажи које су понављане годинама. Шта урадити с истином када она коначно пронађе пут до кафане, када пређе праг и сједне за један од столова? Сви ликови ће морати да се суоче с њеном сировом снагом која ће их оголити до сржи и оставити прозирне и рањиве. Ако желе да наставе даље, мораће да дају одговор на питање гдје су то погрешно скренули. Кафана постаје не само мјесто за сусрет и заборав, већ метафора промашених живота и простора заглибљених у времену.“