У Народном позоришту Републике Српске премијерно ће, 9. децембра, бити изведена представа „Хасанагиница“ према драмском комаду Љубомира Симовића и у режији Душана Тузланчића.
Резултат продукционог повезивања Градског позоришта „Семберија“ из Бијељине и Народног позоришта Републике Српске, у којој главне улоге тумаче гостујући глумци Српског народног позоришта из Новог Сада, представа „Хасанагиница“ препозната је као значајан позоришни, умјетнички подухват.
Премијера представе „Хасанагиница“ у Бијељини одржана је 20. октобра. Представа је одушевила публику. За извођења која су праћена овацијама, у Бијељини је тражена карта више.
У Новом Саду „Хасанагиница“ ће бити изведена 7. децембра, а премијера у Народном позоришту Републике Српске је 9. децембра, а дан касније и прва реприза.
Редитељ Душан Тузланчић окупио је екипу врхунских позоришних умјетника (сценограф Марија Калабић, костимографи Марина Сремац и Јасмина Радујко, Игор Грекса — сценски покрет, Радован Кнежевић — сценски говор и Влатко Стефановски као аутор музике). У глумачком ансамблу представе су: Бојана Милановић (Хасанагиница), Милан Ковачевић (Хасанага), Соња Дамјановић (мајка Пинторовића), Михаило Максимовић (Бег Пинторовић), Љиљана Чекић (мајка Хасанагина), Горан Јокић (ефендија Јусуф, Хасанагин савјетник), Ненад Благојевић (Муса), Душан Ранковић (Хусо), Огњен Копуз (Суљо) и Иван Петровић (Ахмед).
У „Ријечи редитеља“ Душан Тузланчић је написао:
„Одувијек сам размишљао о томе како би то изгледало кад би сликари или музичари, у каталозима својих изложби или концерата, писали о томе шта су хтјели да кажу, или на шта треба да обратимо пажњу, или нам, као случајно, послали кључ за читање њихових дјела.
Свако ко буде држао програмску књижицу ове представе у рукама два сата ће гледати (или барем почети да гледа) дјело о којем је објављено преко хиљаду триста библиографских јединица, драматизацију која у овој сезони доживљава пола вијека, драмско дјело које су на нашем језику више од педесет пута режирали велики редитељи и играли највећи глумци. На сву ту плејаду великог и лијепог око Хасанагинице, ја сам имао срећу и да окупим тим заиста великих сарадника.
У све сам додао само прстохват поштовања, зачина за који ми се чини да је помало заборављен у нашем позоришту. Поштовање према писцу, поштовање према сваком лику, поштовање према сваком глумцу и сваком члану ауторског тима. Свој посао сам замислио тако да свима њима створим услове да на путу ка договореном циљу покажу најбољег себе. За све што не буде изгледало тако, мени гријех на душу“.
