Позориште
„Било да је пореклом из народа као италијанска Commedia dell’ arte, са двора као позориште Кон из Тајланда, повезано са обредима као у Африци, верско као миракуле у средњовековној Европи, или наводно божанско као индијски Катакали, позориште је вазда „сажет израз“ једне културе саздане од народних митова, легенди и обичаја, стварног начина живота и искустава, културе која је асимиловала у себи све врсте уметности, људског израза и општења.
Светско позориште се пружа преко огромне потке. На њој су обухваћени почев од засењујућег спектакла Кабукија, европске опере и северноамеричке музичке комедије, све до оскудне сценографије лишене декора или реквизита као у јапанском позоришту Но и „сиротињском позоришту“ народних ансамбала из Латинске Америке. Оно се може приказивати у класичним за ту сврху грађеним здањима, или на слободном простору на улицама и трговима као у неким крајевима СССР-а. Њима се може управљати по строго кодификованим конвенцијама, као у авангардним експериментима Ливинг театра. У њему се могу оживљавати велики тренуци из митова, религије или историје, као у грчком, афричком и тајском позоришту или стварати неки облик непосредне акције у корист маргиналних друштвених заједница, као у Северној и Јужној Америци. Оно може бити медијум за преношење класичног књижевног текста, или – као у неким делима Петера Хандкеа и Роберта Вилсона – одбацивати „насиље речи“. Оно може, као у Индији, Египту и Кини, настављати древну традицију драме, или ту традицију систематски одбацивати (као у земљама Запада, где је одбацивање традиција скоро само по себи постало традиција). У сваком случају, позориште је одувек давало подстицај стваралачким снагама појединаца и заједница и представљало одраз идентитета.
Позориште је, исто тако, састајалиште разних култура и средство за њихово обогаћење. Софоклова „Антигона“ је транспонована на креолски језик и афро-хаитска веровања, Шекспиров „Магбет“ у изражајне облике форме индијског позоришта Јакшагана, Брехтов „Кавкаски круг кредом“ на грузијске традиције, а Софоклова и Аристофанова дела прилагођена на одређену политичку ситуацију у Каталонији. Позориште је место за реафирмацију и потврђивање културног идентитета. Док у Европи адаптирају источњачку технику као што је Кабуки, Шекспир се игра у режији на коју утиче кинески циркус и Питер Брук води један међународни ансамбл глумаца по афричким селима, а земље трећег света које шаљу на међународне фестивале оно што је најбоље у њиховом традиционалном позоришту, употребљавају најмодернију авангардну технику да поново прикажу, жигошу и драматизују сопствену ситуацију.“
Позориште света, Гласник Унеска 11, Прозор у свет, година 36, април 1983, Уводни чланак, стр. 3
Фотографија преузета са интернет странице https://www.pozornica.me/aparte/3900-komedija-del-arte-od-ulicne-feste-do-umjetnosti/