Догађаји за јануар 2024

Овај први реалистички социо-психолошки роман у руској критици важи за „енциклопедију руског живота“ због начина на који читаоца упознаје са животом у Русији у посљедњој четвртини XVIII вијека. Евгеније Оњегин, разочаран у градски живот и његова површна задовољства, покушава наћи мир у руској провинцији, али његова природа „сувишног човјека“ не дозвољава му да оствари своју жељу.

Нико од нас није сам. Нико не сме очекивати од себе да сам може све. Идеја женске солидарности је, посебно данас, врло важна. У време када се у међународном контексту велики број права ускраћује женама, када расте број фемицида у региону, када је третман жене у медијима врло проблематичан, нужно је говорити о женској солидарности.

У нашој представи сукоб између две породице није детерминисан географском, историјском или језичком поделом на Републику Српску и Словенију како се у самом задатку копродукције чини. У нашој представи језичка разлика је богатство друштва и апсурдни доказ да оно не мора да буде предмет сукоба док неко то не постави као стандард. Овде се ради о, како Шекспир и сам каже, мржњи која је толико дуго уткана у две завађене породице да више нико не може да тврди када је и зашто она настала. Афирмација мржње по добро познатом моделу „Завади па владај“ одговара онима који од тога профитирају и излазе као победници.

Комад Болест (Хркачи) почео сам, колико се сећам, да пишем средином прошле године, када се вирус већ увелико рекламирао по телевизији. Разни ликови су нас плашили да ћемо да поумиремо сви, ако се не деси чудо. И десило се мини-чудо; пронађена је вакцина.

Историја се понавља. Публика у Бањој Луци готово да је заборавила када је у Народном позоришту Републике Српске гледала водвиљ. Зато се може поставити логично питање зашто је овај жанр на маргини већ годинама?

Документарна драма

Златним добом се назива период развоја једног друштва, града или државе и уско је везано за одређене владаре. Бања Лука је у свом развоју неколико пута доживљавала та златна доба.

Затворимо ли на часак очи, можемо да замислимо једну грдну кафану крајпуташицу, негдје уз Коридор, усред ничега, гдје међу кривоногим столовима, у облаку дима, једна жена преврће пљескавице, а другом руком листа Рат и мир. Тамо у ћошку, бивши доктор историје, у проклетству алкохолног заборава, забрањује литературу „јер добра никад донијела није“, док га слуша некадашњи надарени ђак, сад возач камиона.

Радост, сузе, осмех и туга

Ауторски пројекат Ђорђа Марковића

Серенада – вечерња музика, музички перформанс који се изводи у част некога, односно за некога. Серенада је исто тако музички поздрав који се изводи за љубавника, пријатеља, високо рангирану или другу особу којој треба одати почаст. Изводи се обично у вечерњим сатима – од италијанског „sera“.

Госпођица подсећа на данашње време, које тлачи свакога и у коме нема савести, у коме свако граби и сналази се само за себе, у коме је новац постао божанство. Размишљам какав је то живот без љубави, без самилости, емпатије, живот проведен у опсесивној страсти за материјалним, у страху од банкрота и пропасти које нам друштво намеће?

„Странци у ноћи” нису само пуки приказ утјецаја развоја технологије (у конкретном случају мобилних телефона и друштвених мрежа) на међусобне односе између људи. Они су минуциозни портрет огољености и самоће данашњег модерног свијета. С партнером или соло, с потомством или без њега, љубав као исконска потреба за припадањем, модерном човјеку постаје терен исклизнућа.

Написати овај текст било ми је, као аутору и редатељу представе Сумњиво лице Бранислава Нушића, један од тежих задатaка у овоме процесу. Није проблем јасно артикулирати разлоге због којих је Нушић актуалан и данас, проблем је артикулирати бијес и немоћ због чињенице да Нушић увијек и изнова остаје наш сувремник и да се ништа није промијенило по том питању.

Нико од нас није сам. Нико не сме очекивати од себе да сам може све. Идеја женске солидарности је, посебно данас, врло важна. У време када се у међународном контексту велики број права ускраћује женама, када расте број фемицида у региону, када је третман жене у медијима врло проблематичан, нужно је говорити о женској солидарности.