Events for јун 2024

Музички концепт концерта, као и са зимом и летом, води нас у два правца – барок и уопштено необарок. Концерт почињемо Вивалдијевом Зимом, а настављамо једном од најлепших написаних арија за мецосопран икада – Erbarme dich, mein Gott или у преводу Господи помилуј из Бахове Пасије по Матеју. Након два велика мајстора барока, загледани смо у композиторе савременог стваралаштва.

„Странци у ноћи” нису само пуки приказ утјецаја развоја технологије (у конкретном случају мобилних телефона и друштвених мрежа) на међусобне односе између људи. Они су минуциозни портрет огољености и самоће данашњег модерног свијета. С партнером или соло, с потомством или без њега, љубав као исконска потреба за припадањем, модерном човјеку постаје терен исклизнућа.

Кабаре
„НЕКА ОСТАНЕ МЕЂУ НАМА“ са Небојшом Курузовићем
Гудачки квартет Симфонијског оркестра Народног позоришта Републике Српске

Програм овог концерта спаја на једном месту речи мудрог владике Његоша и писца и трибуна Петра Кочића, а све то захваљујући музичком језику Владе Милошевића и Рајка Максимовића. Управо ова чињеница даје, у музичком смислу, одговор на питање „Ко сам ја?“, односно „Ко смо ми?“.

Матишићева драма „Људи од воска“ један је од највећих доказа да што је нешто личније, то је универзалније, као и тога да је највећа храброст: искреност!

рвена вода прича је о нестанку седамнаестогодишње дјевојке која је ишчезла једне септембарске суботе године 1989, након рибарске феште у малом мјесту на далматинској обали. Полицијска потрага не даје никакве резултате, а околна политичка збивања – пад једног система, друштвене промјене и рат – засјењују нестанак дјевојке који пада у заборав. Породица – отац, мајка и брат близанац – једини су који и даље траже несталу Силву. Црвена вода протеже се кроз 27 година, пратећи даљи усуд људи уплетених у нестанак, од укућана, осумњичених, па до инспектора комунистичке милиције. Кроз њихове судбине роман захвата три деценије живота у Хрватској.

Заборавили смо штошта, а кад нас све то што смо заборавили ипак сустигне, у неком другом облику, у неком новом издању, изненађени смо тиме како је то баш нама могло да се деси. Чини се да је заборављање у човековој природи. Можда у жениној није. Док год има оних које одбијају да забораве, које бележе, које пишу, али и оних које бирају да се сећају, да памте, да читају, можда постоји нада да ће свет једног дана бити мало бољи.

Мирјана је драма о нама. О пропалој средњој класи. О жени чија слика у друштву блиједи пропорционално са растом њених година, све док не постане потпуно невидљива. О малом обичном животу у којем нема великих догађаја, великих мисли или реченица, али има великих осјећаја.

Наши очеви и оци – наше наслеђе духовно, интелектуално, идеолошко – оно са чим неминовно живимо до данас. Или смо присиљени да живимо. У немогућности отклона, зарад непрестаног ископавања и прекопавања историје, очеви и оци, обитавају око нас непрестано – подсећају, прогоне надзиру и опомињу.

Шта ако не буде времена да својим родитељима кажем колико ми је стало до њих и да сам им захвалан за све што су учинили за мене? Шта ако победим своје муке и пристанем на родитељску љубав која некад изузетно нервира, некад је ограничавајућа, а често подразумевана? Ко ми је ближи, странац из комшилука или сестра? Како да се поздравим са онима који ће сигурно отићи, ускоро, а да то није само из страха од губитка? Има ли места за радост кад се остари?

Госпођица подсећа на данашње време, које тлачи свакога и у коме нема савести, у коме свако граби и сналази се само за себе, у коме је новац постао божанство. Размишљам какав је то живот без љубави, без самилости, емпатије, живот проведен у опсесивној страсти за материјалним, у страху од банкрота и пропасти које нам друштво намеће?

Јесте, данас имам двадесет шест година и трансгенерацијска траума ме мање жуља. Можда као друштво нисмо пребољели фронтове, можда као жене нисмо пребољеле облине, али ми се чини да је мени ова драма понудила нешто што се надам да ће и вама. Јер, кроз слике и ријечи може да се крвари и да се поново роди. Ова драма је могућност васкрсења за све које прогањају духови прошлости и за све који воде невидљиве фронтове пред огледалима. Написала сам је за своју породицу, коју сам имала прилику да упознам, јер је преживјела.

„Странци у ноћи” нису само пуки приказ утјецаја развоја технологије (у конкретном случају мобилних телефона и друштвених мрежа) на међусобне односе између људи. Они су минуциозни портрет огољености и самоће данашњег модерног свијета. С партнером или соло, с потомством или без њега, љубав као исконска потреба за припадањем, модерном човјеку постаје терен исклизнућа.

Комад Болест (Хркачи) почео сам, колико се сећам, да пишем средином прошле године, када се вирус већ увелико рекламирао по телевизији. Разни ликови су нас плашили да ћемо да поумиремо сви, ако се не деси чудо. И десило се мини-чудо; пронађена је вакцина.

У оквиру циклуса концерата камерне музике Интродукције биће одржан концерт посвећен музичком путовању кроз генијалност једног од највећих композитора у историји – Лудвига ван Бетовена.