Events for 23/12/2024 - 09/12/2024

Заборавили смо штошта, а кад нас све то што смо заборавили ипак сустигне, у неком другом облику, у неком новом издању, изненађени смо тиме како је то баш нама могло да се деси. Чини се да је заборављање у човековој природи. Можда у жениној није. Док год има оних које одбијају да забораве, које бележе, које пишу, али и оних које бирају да се сећају, да памте, да читају, можда постоји нада да ће свет једног дана бити мало бољи.

Мирјана је драма о нама. О пропалој средњој класи. О жени чија слика у друштву блиједи пропорционално са растом њених година, све док не постане потпуно невидљива. О малом обичном животу у којем нема великих догађаја, великих мисли или реченица, али има великих осјећаја.

Наши очеви и оци – наше наслеђе духовно, интелектуално, идеолошко – оно са чим неминовно живимо до данас. Или смо присиљени да живимо. У немогућности отклона, зарад непрестаног ископавања и прекопавања историје, очеви и оци, обитавају око нас непрестано – подсећају, прогоне надзиру и опомињу.

Шта ако не буде времена да својим родитељима кажем колико ми је стало до њих и да сам им захвалан за све што су учинили за мене? Шта ако победим своје муке и пристанем на родитељску љубав која некад изузетно нервира, некад је ограничавајућа, а често подразумевана? Ко ми је ближи, странац из комшилука или сестра? Како да се поздравим са онима који ће сигурно отићи, ускоро, а да то није само из страха од губитка? Има ли места за радост кад се остари?

Госпођица подсећа на данашње време, које тлачи свакога и у коме нема савести, у коме свако граби и сналази се само за себе, у коме је новац постао божанство. Размишљам какав је то живот без љубави, без самилости, емпатије, живот проведен у опсесивној страсти за материјалним, у страху од банкрота и пропасти које нам друштво намеће?

Јесте, данас имам двадесет шест година и трансгенерацијска траума ме мање жуља. Можда као друштво нисмо пребољели фронтове, можда као жене нисмо пребољеле облине, али ми се чини да је мени ова драма понудила нешто што се надам да ће и вама. Јер, кроз слике и ријечи може да се крвари и да се поново роди. Ова драма је могућност васкрсења за све које прогањају духови прошлости и за све који воде невидљиве фронтове пред огледалима. Написала сам је за своју породицу, коју сам имала прилику да упознам, јер је преживјела.