Догађаји за 29/11/2024 - 18/11/2024

У својој најмање извођеној комедији „Школа за жене“ Ж. Б. П. Молијер бави се питањем односа према жени. Радећи ову представу, на моју велику част и задовољство шесту по реду  у Народном позоришту Републике Српске у Бањалуци, питам се: да ли је ова комедија тако ретко играна баш зато што се тема којом се бави сматра превазиђеном у савременом, а ипак, тако доминантно мушком свету? Или је њено ретко извођење резултат тога да смо вековима као људска врста навикавани да је однос према жени, као према нижем бићу, природан.

У времену у ком смо са свих страна, преко разних нових и старих медија, нападнути баналним садржајима, простотом и неподношљивом површношћу, сматрам да уметност, пре свега позориште које је увек било сведок свог доба, мора поново да стекне своју просветитељску мисију, да буде брана свеопштем заглупљивању. Театар треба да буде оаза, сигурна кућа, скривени храм у који се његови посвећеници могу склонити и разматрати многа суштинска питања.

Комад Болест (Хркачи) почео сам, колико се сећам, да пишем средином прошле године, када се вирус већ увелико рекламирао по телевизији. Разни ликови су нас плашили да ћемо да поумиремо сви, ако се не деси чудо. И десило се мини-чудо; пронађена је вакцина.

Написати овај текст било ми је, као аутору и редатељу представе Сумњиво лице Бранислава Нушића, један од тежих задатaка у овоме процесу. Није проблем јасно артикулирати разлоге због којих је Нушић актуалан и данас, проблем је артикулирати бијес и немоћ због чињенице да Нушић увијек и изнова остаје наш сувремник и да се ништа није промијенило по том питању.

Госпођица подсећа на данашње време, које тлачи свакога и у коме нема савести, у коме свако граби и сналази се само за себе, у коме је новац постао божанство. Размишљам какав је то живот без љубави, без самилости, емпатије, живот проведен у опсесивној страсти за материјалним, у страху од банкрота и пропасти које нам друштво намеће?

Када се годинама у људима таложи мржња, а усљед неспособности да се каже „опрости“, они временом постају отуђени, самим тим и усамљени. Када би људи знали колико је потребно и лако рећи „опрости“ и колика је моћ те ријечи, сви би живјели у много здравијем друштву.