Догађаји за 24/10/2024 - 16/10/2024

рвена вода прича је о нестанку седамнаестогодишње дјевојке која је ишчезла једне септембарске суботе године 1989, након рибарске феште у малом мјесту на далматинској обали. Полицијска потрага не даје никакве резултате, а околна политичка збивања – пад једног система, друштвене промјене и рат – засјењују нестанак дјевојке који пада у заборав. Породица – отац, мајка и брат близанац – једини су који и даље траже несталу Силву. Црвена вода протеже се кроз 27 година, пратећи даљи усуд људи уплетених у нестанак, од укућана, осумњичених, па до инспектора комунистичке милиције. Кроз њихове судбине роман захвата три деценије живота у Хрватској.

Заборавили смо штошта, а кад нас све то што смо заборавили ипак сустигне, у неком другом облику, у неком новом издању, изненађени смо тиме како је то баш нама могло да се деси. Чини се да је заборављање у човековој природи. Можда у жениној није. Док год има оних које одбијају да забораве, које бележе, које пишу, али и оних које бирају да се сећају, да памте, да читају, можда постоји нада да ће свет једног дана бити мало бољи.

Мирјана је драма о нама. О пропалој средњој класи. О жени чија слика у друштву блиједи пропорционално са растом њених година, све док не постане потпуно невидљива. О малом обичном животу у којем нема великих догађаја, великих мисли или реченица, али има великих осјећаја.

Наши очеви и оци – наше наслеђе духовно, интелектуално, идеолошко – оно са чим неминовно живимо до данас. Или смо присиљени да живимо. У немогућности отклона, зарад непрестаног ископавања и прекопавања историје, очеви и оци, обитавају око нас непрестано – подсећају, прогоне надзиру и опомињу.

Шта ако не буде времена да својим родитељима кажем колико ми је стало до њих и да сам им захвалан за све што су учинили за мене? Шта ако победим своје муке и пристанем на родитељску љубав која некад изузетно нервира, некад је ограничавајућа, а често подразумевана? Ко ми је ближи, странац из комшилука или сестра? Како да се поздравим са онима који ће сигурно отићи, ускоро, а да то није само из страха од губитка? Има ли места за радост кад се остари?

Госпођица подсећа на данашње време, које тлачи свакога и у коме нема савести, у коме свако граби и сналази се само за себе, у коме је новац постао божанство. Размишљам какав је то живот без љубави, без самилости, емпатије, живот проведен у опсесивној страсти за материјалним, у страху од банкрота и пропасти које нам друштво намеће?