Догађаји за 29/11/2024 - 18/11/2024

У времену у ком смо са свих страна, преко разних нових и старих медија, нападнути баналним садржајима, простотом и неподношљивом површношћу, сматрам да уметност, пре свега позориште које је увек било сведок свог доба, мора поново да стекне своју просветитељску мисију, да буде брана свеопштем заглупљивању. Театар треба да буде оаза, сигурна кућа, скривени храм у који се његови посвећеници могу склонити и разматрати многа суштинска питања.

У својој најмање извођеној комедији „Школа за жене“ Ж. Б. П. Молијер бави се питањем односа према жени. Радећи ову представу, на моју велику част и задовољство шесту по реду  у Народном позоришту Републике Српске у Бањалуци, питам се: да ли је ова комедија тако ретко играна баш зато што се тема којом се бави сматра превазиђеном у савременом, а ипак, тако доминантно мушком свету? Или је њено ретко извођење резултат тога да смо вековима као људска врста навикавани да је однос према жени, као према нижем бићу, природан.

Да је уметност ре-креирање (природе) говори нам први Аристотел у свом чувеном спису „О песничкој уметности“. Јагош Марковић ре-креира Нушићев комад и ствара представу о „ожалошћеној породици„ на почетку XXI века. Суштински се ништа није променило, каже редитељ.

Човек у савременом, брзом и охолом свету који му је наметнут, оптерећен амбицијама и интересима, често занемари праве вредности, губећи због тога, несвесно, исконску чистоту. Тако неопажено, урања у таму људског греха. Идући путем на којем се сукобљавају светло и тама, човек може стићи до светлости - ослобађањем од греха или заувек остати заробљен у сопственој тами.

Када се годинама у људима таложи мржња, а усљед неспособности да се каже „опрости“, они временом постају отуђени, самим тим и усамљени. Када би људи знали колико је потребно и лако рећи „опрости“ и колика је моћ те ријечи, сви би живјели у много здравијем друштву.