15+

Аутор: Меша Селимовић
Режија и драматизација: Дејан Пројковски
Сценографија: Валентин Светозарев
Костимографија: Ивана Ристић
Кореограф: Олга Панго
Композитор: Горан Трајкоски
Асистент режије: Андреј Цветановски
Дресери: Миливоје Ружевић и Зоран Ћургуз
Лектор: Наташа Кецман
Инспицијент: Миодраг Маркићевић
Суфлер: Маја Калаба

Премијера: 30.10.2020.
Представа траје два сата и тридесет минута с паузом

Улоге:

-Премијерна подјела-

Златан Видовић: Ахмед Нурудин
Раде Костић*: Мула Јусуф
Жељко Еркић: Хасан
Душко Мазалица к.г. Кадија
Ања Илић: Кадиница
Љубиша Савановић: Муфтија
Данило Керкез: Муселим
Ђорђе Марковић: Хафиз Мухамед
Бојан Колопић: Бјегунац
Драгослав Медојевић: Синанудин
Бошко Ђурђевић: Отац
Рок Радиша: Кара-Заим
Огњен Копуз: Џемал
Мирослав Синкић**: Непознати
Зоран Станишић: Осман
Марко Вујевић*: Младић
Ариан Сарајлић: Дијете
Никола Милаковић*: Стражар
Ђорђе Ивић*: Гробар
Бојана Грбић***: Плесачица
Теодора Стојковић*, Драгана Арсенић*, Софија Ристић*,Андрија Митић*, Данило Миленковић*, Дана Полетан* (Народ и дервиши)

У представи играју коњ Цезар и јастреб Милица.

*студент треће године Глуме на Академији умјетности Бања Лука, у класи проф. Јелене Трепетове Костић
**апсолвент Глуме на Академији умјетности Бања Лука, у класи проф. Велимира Бланића
***дипломирала на Музичком одсјеку Академије умјетности Бања Лука

-Актуелна подјела-

Златан Видовић: Ахмед Нурудин
Раде Костић*: Мула Јусуф
Жељко Еркић: Хасан
Душко Мазалица к.г. Кадија
Ања Илић: Кадиница
Љубиша Савановић: Муфтија
Данило Керкез: Муселим
Ђорђе Марковић: Хафиз Мухамед
Бојан Колопић: Бјегунац
Драгослав Медојевић: Синанудин
Бошко Ђурђевић: Отац
Рок Радиша: Кара-Заим
Огњен Копуз: Џемал
Мирослав Синкић**: Непознати
Зоран Станишић: Осман
Марко Вујевић*: Младић
Ариан Сарајлић: Дијете
Никола Милаковић*: Стражар
Анандо Ченић: Гробар
Бојана Грбић***: Плесачица
Теодора Стојковић*, Драгана Арсенић*, Јелена Јандрић, Павле Павић*, Алекса Ђорђевић, Дана Полетан* (Народ и дервиши)

У представи играју коњ Цезар и јастреб Милица.

Ријеч редитеља

СТВАРАТИ ЉЕПОТУ

Када би једног дана дошао крај ове наше цивилизације и када би требало да покажемо шта је био смисао нашег постојања, сигурно роман „Дервиш и смрт” и аутор Меша Селимовић показују смисао постојања наше цивилизације, уз Достојевског, Шекспира, Баха, Моцарта, Микеланђела…

Ако Енглези игају Шекспира у оригиналу и ми можемо да играмо Селимовића у оригиналу, што је заиста велика ствар, част и одговорност. Имао сам могућност да се неколико година раније сусрећем са великом литературом. Режирао сам Браћу Карамазове, Ану Карењину, Коцкара… У кратком периоду радио сам представе по адаптацијама култних романа, тако да знам колики је изазов, али и колико је то тежак посао. С обзиром на то да сâм радим драматизације, увијек са глумцима дуго разговарам и анализирам, јер не постоји другачији и бољи начин кад се на сцену постављају тако велики романи. Сви заједно треба да проживимо тај материјал, сваку реченицу, детаљ, метафору… Драматизација коју сам радио у Народном позоришту Републике Српске је, од свих других драматизација које сам читао, најближа роману и најбоље може да се види та драматуршка линија Меше Селимовића. Захтјевно је извући све што се може у тих два и по сата на сцени. Тачније, имамо задатак да пренесемо роман на сцену и да створимо своју сценску естетику. Све друго је бесмислено. „Дервиш и смрт” је једно од умјетничких дјела којима ова цивилизација треба да се поноси. Сваки роман је као велико море у које сви треба да заронимо. Рад у позоришту може да се пореди са скоком из авиона падобраном, јер дође тренутак када морате да отворите падобран. Храброст и велико знање су потребни кад радите претставу по великом роману, у ствари, да научите што дуже слободно падати, све док не отворите падобран. Заправо, прави смисао нашег рада је та креативна храброст и лудост коју сваки умјетник мора да носи у себи. То значи да процес рада мора бити позоришна лабораторија која тек на крају даје резултате. Када радите по роману „Дервиш и смрт”, онда то мора да постане „Дервиш и смрт” на сцени, да се види зашто је то највеће дјело које је Меша Селимовић написао. Потребно је представити све те невјероватне ликове, јер кад чујемо њихове реплике, свако од нас се проналази у тим ријечима, сви носимо та питања у себи. Сви се у свакодневном животу поново тражимо, пењемо се на неко брдо као Сизиф, па се сљедећи дан опет враћамо. Када одаберете велику тему, онда се трудите да је будете достојни. Драматизација мора да буде мост преко кога ћемо врло паметно од романа, који је књижевно дјело, прећи на другу страну, гдје је наша представа, која је сценско дјело. У процесу рада ми преведемо ту велику књижевност на сценски језик и сва питања која носи „Дервиш и смрт”. Шта значи вољети некога бескомпромисно? Шта значи љубав и шта је то у данашњем контексту? Све те емоције покушавамо да максимално живимо на сцени. То је фасцинантно у представи. Језик на којем глумци играју на сцени је невјероватан и заиста има пуно ствари у роману које смо откључали. Потребно је представити како то заиста изгледа у животу. И шта треба да урадиш кад имаш један дан да спасеш свог брата? Јер сљедећег дана једино што можеш да направиш јесте да идеш на сахрану. Такође, ту су и питања шта значе издаја и нож у леђима и које су те моралне границе и оквири у којима живимо? Да ли нам они помажу или смо ми, у ствари, неки робови који раде ствари само да би их радили? Сва та питања врло су важна и глумац треба да их преживи, не одигра, него преживи на сцени на прави начин и са тачном енергијом. Ово је универзална прича о човјеку који се увијек некако растеже, тијело га вуче за страстима, на земљу, а душа гледа према Богу. У нашој представи човјек је баш растегнут, као жица, између земаљских, људских страсти и душе која стреми према небу.

П. С. Врло је важно када човјек пронађе људе који вјерују да оним што раде могу да промијене себе, да постану бољи, а онда да се сви максимално трудимо да створимо неку љепоту. Најбоље се можемо супротставити свему што нам се не свиђа, ако стварамо љепоту. И све можемо да побиједимо љепотом. Ружно се једино може побиједити лијепим. Ја сам управо праве људе пронашао овдје у Народном позоришту Републике Српске и ова представа је наш допринос љепоти која једино може спасити овај свијет у којем живимо.

Дејан Пројковски

(Дијелови текста су из интервјуа: „Редитељ Дејан Пројковски, НА БАЛКАНУ ПРЕМИЈЕРА КАО САХРАНА ПРЕДСТАВЕ“, Александра Глишић, „Глас Српске”, 14. 3. 2020)