12+

• Аутор: Фјодор Михајлович Достојевски
• Драматизација: Мирослав Беловић – Душан Петровић
• Режија: Душан Петровић
• Сценографија: Марија Калабић
• Костимографија: Јелена Видовић
• Ауторска музика: Петар Билбија
• Лектори: Милорад Телебак и Наташа Кецман
• Помоћник редитеља: Горан Дамјанац
• Инспицијент: Дејан Андрић
• Суфлер: Свјетлана Поповић

Представа траје око 180 минута с паузом

Улоге:

(према редослиједу појављивања)

-Премијерна подјела-

• Златан Видовић: РАСКОЉНИКОВ, бивши студент
• Гордана Милиновић: АЉОНА ИВАНОВНА, зеленашица
• Миљка Брђанин: ЛИЗАВЕТА ИВАНОВНА
• Драгана Марић: ДУКЛИДА, проститутка
• Љиљана Чекић: КРЧМАРИЦА
• Рок Радиша: КОХ, студент
• Данило Керкез: ПЈЕСТРАКОВ, студент
• Горан Јокић: МАРМЕЛАДОВ, бивши титуларни саветник
• Софија Медојевић: КРЧМАРИЦА II
• Раденка Шева: НАСТАСЈА, служавка
• Огњен Копуз: МИКОЛКА, молер
• Зоран Станишић: ЖАНДАРМ
• Александар Стојковић: ИЉА ПЕТРОВИЧ, поручник
• Жељко Еркић: ЗАМЈОТОВ, деловођа
• Бојан Колопић: РАЗУМИХИН, друг Раскољникова
• Жељко Стјепановић: ЛУЖИН, ПЕТАР ПЕТРОВИЧ, адвокат
• Слађана Зрнић: ПУЛХЕРИЈА АЛЕКСАНДРОВНА, мајка Раскољникова
• Сандра Љубојевић: ДУЊА, сестра Раскољникова
• Николина Фригановић: КАТАРИНА ИВАНОВНА
• Валентина Чегар: ПОЉУША, њена ћерка
• Наташа Перић: СОЊА
• Борис Шавија: ПОРФИРИЈЕ ПЕТРОВИЧ, иследник
• Владимир Ђорђевић: СВИДРИГАЈЛОВ, спахија

Ријеч редитеља

У времену у ком смо са свих страна, преко разних нових и старих медија, нападнути баналним садржајима, простотом и неподношљивом површношћу, сматрам да уметност, пре свега позориште које је увек било сведок свог доба, мора поново да стекне своју просветитељску мисију, да буде брана свеопштем заглупљивању. Театар треба да буде оаза, сигурна кућа, скривени храм у који се његови посвећеници могу склонити и разматрати многа суштинска питања.

Посегнувши за делом великог класика, жеља нам је била да на сцену донесемо један свет који нам је по много чему сличан, свет понижених и увређених људи, склоних посрнућу и спремних на злочин, али који, за разлику од већине сличних данас, још имају савест која их мучи и кажњава. Порфирије Петрович правилно расуђује када каже да је злочин који је почињен над бабом зеленашицом модеран. Раскољников је можда први савремени убица, онај који верује да ће свесно измаћи сопственој савести, и он дуго у томе успева. У нашем времену злочинци мирно живе и не помишљају на покајање. Када и где је нестала савест?

Истовремено, надам се да ће представа бити повод многима да се поново врате читању велике литературе.

Душан Петровић