XXV ТЕАТАР ФЕСТ "Петар Кочић": Сан о завичају (Невиђено фолк сновиђење)

Продукција: Народно позориште Ниш

• Аутор: Иван Велисављевић
• Редитељ: Милан Нешковић
• Драматург: Јелена Мијовић
• Сценограф: Марија Калабић
• Костимограф: Биљана Гргур
• Кореограф: Андреја Кулешевић
• Оригинална музика: Дуда Буржујка
• Тон и музички сарадник: Александар Стевановић
• Асистент костимографа: Катарина Филиповић
• Лектор: Наташа Илић
• Организатор: Снежана Јовић
• Инспицијент: Слободан Илић
• Дизајн тона: Александар Стефановић
• Дизајн светла: Дејан Цветковић и Марко Ђорђевић
• Суфлер: Вања Шуклета

У представи се изводе нумере Шабана Шаулића.

Лица:

Константин Кол Витас – Марко Радојевић

Катарина – Маја Вукојевић Цветковић

Гордана Витас – Сања Крстовић

Снежана Витас – Братислава Милић

Мали Шаулис – Милош Цветковић

Утјеха – Данило Петровић

Галеб – Александар Стевановић, к. г.

Андрија Витас – Андрија Митић, к. г.

Роберт Поповић – Стефан Младеновић

Чивија – Александар Маринковић

Деда Триша – Александар Михаиловић

Ријеч аутора:

Од тренутка када сам написао Сан о завичају много тога на чему се тај комад заснива смрт је однела: многе америчке снове, нека српска села, па и самог Шабана Шаулића, краља народне музике. Шабан Шаулић је сахрањен у Алеји заслужних грађана, што је у време када се одиграва радња овог комада било незамисливо. Чак је у нашим позориштима постало уобичајено истраживање села, малих градова и утицаја народне музике, мада су крлежијанска драматургија, утицај алтернативних и aндергрaунд покрета на теме и ликове, као и визуелно наслеђе експресионизма у режији – што су све утицаји на мој комад – остали, нажалост, ретки. Зато данас када гледам Сан о завичају оживљен у позоришту, он добија сасвим другачије значење. Питања села, повратка у завичај и инвалидности постала су још тежа и актуелнија у земљи високе стопе смртности, чије становништво стари и исељава се (као и у другим земљама Источне Европе и бивше Југославије). Жеља за насиљем и колонизација свести под утицајем америчке империје постали су огроман извор унутрашњих немира, који су до нас дошли скоро у дословном облику. Патос драматичне музике Шабана Шаулића сада ми звучи мање као контрапункт – елегична песма у тренутку фарсичног распада, пре свега главног јунака Константина Витаса и његових снова и заблуда – а више као реквијем који једној цивилизацији пева глас већи од живота, али овај пут с оне стране неба. Кошмар из ког се још увек могло пробудити претворио се у ноћну мору у стварности. Шта ту позориште уопште може, и зашто нам треба, нисам више сигуран, али радује ме да се баш ту окупљамо поводом мог текста не бисмо ли сви заједно потражили одговор.