Опера: Деца

Продукција: Народно позориште у Београду

Опера настала по роману Милене Марковић

Композиторка и редитељка: Ирена Поповић

Либрето: Димитрије Коканов   

Музичка драматургија:Јелена Новак           

Драматургија представе: Димитрије Коканов 

Кореографија: Игор Коруга

Костимографија: Селена Орб

Сценографија: Мираш Вуксановић

Сценски говор: Љиљана Мркић Поповић

Стручни сарадник редитеља: Ана Григоровић

Корепетитор: Иван Мирковић

Асистент композиторке/редитељке: Никола Драговић       

Продуценти: Вук Милетић, Милош Голубовић

Инспицијент: Александра Роквић

Суфлер: Љубица Раковић

Асистент костимографа: Марко Јечменица

Инспицијент на пракси: Ана Зорић

Играју:

Нела Михаиловић

Сузана Лукић

Предраг Милетић

Вања Милачић

Павле Јеринић

Милена Ђорђевић

Бојана Стефановић

Бојана Бамбић

Драгана Варагић

Александар Вучковић

Миона Марковић

Теодора Спаравало

Јелена Благојевић

Владан Матовић

Певачи:

Тамара Митровић, Искра Сретовић, Марко Костић

Камерни оркестар:

Никола Драговић, концерт мајстор, виолина, бас гитара

Иван Мирковић, клавир

Александар Јован Крстић, флаута, саксофон

Владимир Гурбај, кларинет

Лука Спаравало, виолина

Александра Кијановић, виола

Павле Ракочевић, виолончело

Александар Петровић, контрабас

Вид Милошевић, удараљке

Тина Младеновић, мала харфа, клавир, електроника

Дечји хор „Надe“, хор води Биљана Сименовић

Дизајн светла: Милан Коларевић

Мајстор маске: Марко Дукић

Мајстор позорнице: Невенко Радановић

Мајстор тона: Тихомир Савић и Перица Ћурковић

Костим и декор израђени у радионицама Народног позоришта у Београду

Оригинални ‘немир’ стихова „Деце“ можда јесте и нека насушна потреба да се на реалност која се у њима појављује гледа барем из још неке перспективе, па зашто не и оперске која се и иначе често назива ‘већом од живота’. Опера и реализам су непријатељи. Када реалистична ситуација постане певана, она прелази у сферу надреалног, често и гротескног. Певање подиже будност јер магично мења значење текста. И најозбиљнија ситуација, када је певана, балансира на литици смисла који се зачас може преобратити из озбиљности у комедију, из комедије у меланхолију, из меланхолије у гротеску итд.

Гласовна сфера „Деце“ је многострука, услојена и на моменте неухватљива. Песме као да су ношене ветром, оне осцилирају између ‘обичних’ гласова глумаца, школованих гласова певача, неочекиваних гласова оркестарских музичара који такође понекад певају, наивних гласова деце, квази-навијачких гласова мушког хора, црквеног појања свештеника, турбофолкерског запевања згрченог грла, дречавог женског фолклорног певања. Сви ти гласови се кроз оперу „Деца“ преламају и зрцале као одраз контекста (Београда који кроз роман суптилно провејава или бивше данас непостојеће земље Југославије), идентитета (Милене, деце, Ирене, жене, мајке, мушкарца као Другог) и у тој гласовној амбивалентности у великој мери лежи снага читавог дела.

Јелене Новак, Из музиколошке белешке