Урнебесна трагедија

12+

Копродукција Народног позоришта Републике Српске и Народног позоришта у Београду

Писац: Душан Ковачевић

Редитељ: Јагош Марковић

Драматуршкиња: Молина Удовички Фотез

Сценограф: Матија Вучићевић

Костимографкиња: Бојана Никитовић

Избор музике: Јагош Марковић

Сценски говор: др Љиљана Мркић Поповић

Продуценти: Вук Милетић, Милош Голубовић, Тања Милијевић

Инспицијенткиње: Весна Максимовић / Сандра Угринић Мимица

Суфлерке: Свјетлана Поповић / Марија Недељков

Асистенткиња редитеља и сценографа: Тара Лазаревић

Асистенткиња костимографкиње: Невена Сараковић

Лица:

Ружа: Николина Фригановић

Милан: Жељко Еркић

Невен: Петар Васиљевић

Јулка: Нела Михаиловић

Коста: Александар Вучковић

Рајна: Сандра Бугарски

Василије: Бранко Видаковић

Доктор: Љубиша Савановић

Милиционерка: Марија Недељков

Представа траје сто минута

Ријеч редитеља:

 “Урнебесна трагедија” је класика. Веома волим овај комад; густ је. Душко је „скројио” нешто што нигде нисам срео – спојио је урнебесно и трагично. Толико сам задивљен тим спојем урнебесног и трагичног да са том материјом нисам на “ти”, него сам јако мобилисан и да одговорим делу. А шта је урнебесно и трагично у том комаду? Све. Ни мање ни више него –  све. Обиље је у питању, и тема и препознавања.

У фокусу представе је породица. Јер, она је свет у малом. И ту вам је и друштво и појединац и све генерације и сва времена. Кроз њу се све прелама. Свако живи своју стварност. Чак је свако и бира. То не значи да истина није само једна. А доживљаја – онолико.

Свако гради свој идентитет, ту се питаш сам. Ја се увек борим за тај део слободе и простора – где си сам одговоран. Да пробамо да у центар ставимо не то неко друштво, него себе, своје сопство, то јест нас и нашу људскост и нашу даљину од људскости. Можда постанемо бољи и ми и то друштво које мене занима будући да га видим као, скоро, рушевину свих вредности, и то одавно. Ми смо гори и луђи, драматично. Ал’ опстајемо од ономад, па за вазда, изгледа… Мутирали смо, па огуглали и навикли се. Прилагодили.

Постоји она, сад и помало потрошена реченица, коју је давне 1915. године казао Никола Пашић: „Спаса нам нема, пропасти нећемо!”. Оно што фасцинира, и код њега и код нас, то је што увек нађемо излаз и преживимо. Резилијентност нам је велика. То поштујем.

Тај смех у “Урнебесној комедији” је чудесан…У смеху је побуна, у смеху је слобода, у смеху је утеха, у смеху је и отпор, у смеху је бунт. И пут… Ту врсту лековитости коју даје добра комедија то никада нико не може, Ја сам после доста година у комедији уколико је ово комедија, а јесте због првог дела наслова и теме. И силно уживам у томе. И једва чекам да то поделим с публиком. Баш нам треба.

(извод из интервјуа са Јагошем Марковићем објављен 29. априла у 160. броју „Позоришних новина“, аутор Микојан Безбрадица)

Ријеч писца:

То је, у основи, и данас, као и тада кад сам је писао, пре више од три деценије, прича о деструкцији у једној породици. Постоји дефиниција, у коју дубоко верујем, да је породица нешто што је епицентар нашег живота и један од најзначајнијих чинилаца у нашем постојању. Наша деца се уче на постулатима односа у оквиру породице. Породица је најбитнија и најважнија школа у животу једног човека. У каквој породици одрастете, такав ћете бити човек. Наравно, школа, односно образовање су неопходни,  али елементарне ствари као што су љубав, доброта, поштење… то је нешто што се учи у породици. У време кад сам писао ову причу, стање на просторима бивше Југославије било је веома неизвесно и одржавало се на менталну, социјалну и сваку врсту сигурности живота у породици. Ако немате нормалан живот у породици, ви сте трагичан човек. Kада је реч о деструкцији, комад има неколико главних линија, а једна од основних је прича о младим људима који губе идентитет. Ко смо ми данас, после свега што нам се издешавало у претходне три деценије, од првог појављивања „Урнебесне трагедије“ на сцени, 1991. године? Још увек смо у потрази, због силних подела у којима живимо, а које се умножавају као зечеви. И, уместо да се призовемо памети, ми се распамећујемо. Сваки дан се чују и виде супротна мишљења, супротстављени ставови. Ако неко каже да је нешто добро, одмах се јави троје да каже да то није тачно. Зато у последње време често, цинично, понављам причу да би сутра, ако би неко предложио да увезе кугу у земљу, било и оних који би били „за“, јер и куга има неких својих добрих страна. То је цинично, апсурдно и ружно, али се бојим да је делимично и тачно, јер смо дошли до саме границе нелогичности и апсурда. И то је та, једна од линија комада коју смо поменули; у потрази за изгубљеним идентитетом. Друга линија је насиље које се трпи, а то је прича о брату и снаји. У некој позадини је и поприлично тужна слика о судбини једног позоришта које се због нагомиланих, углавном социјалних, проблема гаси и претвара у нешто што нема никакве везе са уметношћу.

(извод из интервјуа са Душаном Ковачевићем, објављен 25. марта у 159. броју „Позоришних новина“, аутор Микојан Безбрадица)