ТЕАТАР ФЕСТ: Петријин венац

ПЕТРИЈИН ВЕНАЦ
Атеље 212

• Аутор: Драгослав Михаиловић
• Драматизација: Мила Машовић- Николић
• Редитељ: Бобан Скерлић
• Драматуршкиња: Јелена Мијовић
• Лектор: Радован Кнежевић
• Сценограф: Горан Стојчетовић
• Костимографкиња: Татјана Радишић
• Композитор: Мате Матишић
• Организаторка: Јелена Твртковић
• Асистенткиња костимографкиње: Татјана Ждиара
• Креативна сарадница на костиму: Снежана Пешић Рајић
• Асистент организаторке: Лазар Ненадић
• Инспицијенткиња и суфлерка: Јована Поповић
• Дизајн светла: Радомир Стаменковић
• Дизајн звука и реализација звука: Драган Стевановић – Багзи
• Маска и шминка: Дубравка Бушатлија
• Фотограф: Бошко Ђорђевић

Улоге:

• Петрија млaда: Марта Бјелица
• Петрија градска: Јована Гавриловић
• Петрија удовица: Милица Михајловић
• Добривоје: Страхиња Блажић
• Љубиша: Тихомир Станић
• Миса: Бојан Жировић
• Фотограф / Каменче/ Погребник: Бранислав Зеремски
• Бела / Докторка / Болничарка: Исидора Минић
• Влајина Ана / Милана / Сестра: Нина Нешковић
• Инжењер / Доктор / Курјак: Владислав Михаиловић

Свему упркос

О жени коју гњечи патријархат, тај гвоздени, зарђали, у чвор запетљани систем вредности.
О њеним покушајима да га преживи, да опстане – не и да му се супротстави.
О жени која живи своју личну судбину.
О судбини која није само лична.
Него је и ту и свуда и пре и после.
О патријархалном систему вредности који је у темељу свих односа и понашања.
О патријархату који се подразумева и почива на слепом сујеверју, те надживљава све које у свом гусеничарском походу згази.
А гази свакако.
Али и о виталности и вољи да се живи даље.
Упркос.

Бобан Скерлић

Три лица Петрије

Јунакиња Михаиловићевог романа, Петрија Ђорђевић, заточена је у пећини животног искуства, вечно осуђена да гледа само сенке на зиду далеко од правих ствари које су негде ван њених перцептивних моћи, баш каошто су Платонове идеје ван чулног домашаја. Петрија је парадигма паланачког искуства „проклете женске судбине“ у патријархалном друштву српске провинције, детерминисана митолошким и обичајним празноверјем и народским хришћанством које почива на страху и казни за грехе. Маргинализована од рођења већ тиме што је жена, Петрија је лишена моћи да утиче позитивно на сопствену судбину, а њено физичко трајање заправо постаје њен лични пакао. Тај пакао у драми отелотворен је кроз три лица Петрије: Младу, Градску и Удовицу. Њих три припадају трима фазама у животу жене у патријархалном друштву. Свака од њих приказује један од стереотипа женске судбине: експлоатисану сеоску жену изложену тешком физичком раду и телесној репродукцији замениће маргинализована жена у радничком квази-слободном друштву. Градска, баш као и Млада Петрија, лишене су права на лични идентитет ван идентитета својих мужева.

Ова два стереотипа вечно живе у сећању физички виталне, али друштвено мртве Удовице у чијем уму се ова драма и одвија. Њена лична историја је пуна трауматичних сцена: умирање деце, брачне пропасти, понижења, вапаја за помоћ, а целу ту бесмисленост жртвовања и мучења подноси са нечим што би се речима Томаса Мана могло назвати „вишом ведрином“. Виша ведрина једини је спас од бесмисла живота и насумичности зла које је сналази, а изражена је у Петријиним ауто-иронијским речима: „Воли да живи живина“. Сећање као такво одраз је јединог вида интелектуалне забаве који Петрија познаје, а осим што извире из доколице служи томе да се кроз синхроницитет суочи са самом собом и питањима о личном греху као извору зла. Сећање је Петријин начин да победи страх од заборава, али је подстакнуто и самопрекором. Истовремено, то је начин да се пронађе веза између света живих и света мртвих. Све три Петрије заробљене су у миљеу коме припадају, и условљене су проживљавањем сопственог живота, што њихову жртву уздиже до нивоа родне трагедије.

Мила Машовић – Николић