Ситнице које живот значе (Народно позориште у Београду, Бео арт, Центар за културу Тиват)

НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ У БЕОГРАДУ, БЕО АРТ И ЦЕНТАР ЗА КУЛТУРУ ТИВАТ

СИТНИЦЕ КОЈЕ ЖИВОТ ЗНАЧЕ
По роману Лоренца Маронеа

• Превод: Гордана Суботић
• Драматизација: Ђорђе Косић
• Режија: Андреј Носов
• Драматург: Ђорђе Косић
• Костимографија: Селена Орб
• Сценографија: Дејан Тодоровић
• Композитор: Драшко Аџић
• Сценски покрет: Марија Миленковић
• Извршни продуцент: Марија Ковачевић
• Помоћник редитеља: Александра Лозановић
• Инспицијент: Сања Угринић Мимица
• Суфлер: Гордана Перовски
• Мајстор свјетла: Срђан Мићевић
• Мајстор маске: Марко Дукић
• Мајстор позорнице: Дејан Раденковић
• Мајстор тона: Роко Мимица

Костим и декор израђени у радионицама Народног позоришта у Београду.

ИГРАЈУ:

• Чезаре: Младен Андрејевић
• Росана: Нела Михаиловић
• Катерина: Вања Ејдус
• Данте: Душан Матејић
• Ема: Нина Нешковић
• Лео: Раде Ћосић

„Улога Чезареа Ануцијате била је најпре поверена Бранку Цвејићу, који је, нажалост, током овог позоришног процеса преминуо.

Екипа представе завршила је овај комад и посветила га колеги и пријатељу који је са великом радошћу и посвећењем градио ову представу. “

Представа траје око сат и 40 минута и нема паузу.

РИЈЕЧ ДРАМАТУРГА

Светоназор Чезара Анунцијате, главног јунака Ситница које живот значе, најуспешнијег Маронеовог романа, натопљен је цинизмом, џангризавошћу и мрзовољом. С друге стране, овај и овакав човек покушава у својим позним годинама да пронађе нову животну радост, након што је, како сам каже, протраћио седамдесет две године и сто једанаест дана, такорећи – цео дотадашњи живот. Можда управо у овој амбивалентности једног дубоко циничног човека који ипак покушава да ужива у свакодневним ситницама и успостави искрене односе са децом, комшијама, љубавницом, лежи тајна у томе зашто он, поред све своје фаличности, побира симпатије и фасцинацију код читалаца (и публике). Двострукост је присутна и у самом језику и стилу романа, где се црни хумор и суморна баналност свакодневице преплићу са путеношћу и радошћу живљења. Овај горко-слатки доживљај света чини причу романа релевантном не само за италијанске читаоце већ и за све остале, па тако није било потребе причу посебно локализовати при адаптацији у драмски текст, те инсценацији, јер лица романа можемо препознати у сопственом комшилуку, породици, или партнерском односу, а њихове страхове и жеље и у нама самима. Чезаре у једној од својих реминисценција у роману каже: „познато је да се човек брзо навикне на све оно у чему ужива (…). Али никад се нећемо навићи да живимо без онога за чим чезнемо“. Ова прича се зато завршава у истом тону, са отвореним питањем могу ли се уопште пронаћи испуњење и среће, или је сам тај узалудни подухват једино што остаје извесност људског живота.

Ђорђе Косић

РИЈЕЧ РЕДИТЕЉА

Шта ако не буде времена да својим родитељима кажем колико ми је стало до њих и да сам им захвалан за све што су учинили за мене? Шта ако победим своје муке и пристанем на родитељску љубав која некад изузетно нервира, некад је ограничавајућа, а често подразумевана? Ко ми је ближи, странац из комшилука или сестра? Како да се поздравим са онима који ће сигурно отићи, ускоро, а да то није само из страха од губитка? Има ли места за радост кад се остари? И зашто смрт није најгора ствар која може да задеси човека?

Ово су само нека од питања која смо себи постављали радећи на овом комаду, преиспитујући сопствено незадовољство оним што зовемо обичан живот, и трагајући за конкретним људима који покушавају да живе пуним плућима.

Мењати се под старе дане је захтеван и готово немогућ задатак. Сви ти данас кажу да не можеш да мењаш друге, већ само себе. И кад кренеш то да чиниш, а свет, па и твоји најближи остану једнако чудни, троми и заплетени у сопствене мреже – питаш се чему уопште та промена. Наш се главни јунак страшно буни против старости, али је и злоупотребљава да себи олакша. Он живи са женом које више нема, воли децу коју и не познаје, прави од себе жртву сваки пут кад га се позове на одговорност и страшно пати јер мисли да га сви поштују – а нико стварно не воли.

Можда је најузбудљивија ствар иза овог позоришног процеса управо та идеја да је живот обична ствар и да су избори које морамо правити исто тако обични. Само ми необично гњавимо са страховима, калкулацијама и идејама о томе како ће нас остатак света видети. Ту негде, око свих нас, са нама живе људи који се, као и ми, плаше да признају да је разумевање заиста понекад сасвим довољно да се преживи.

И онда се ипак умре, али ту нам нема помоћи.

Андреј Носов