Ромео и Јулија двојезична је представа (српски и словеначки) у копродукцији Народног позоришта Републике Српске, Бања Лука и Гледалишча Копер / Teatro Capodistria          

12+                                                

• Писац: Вилијам Шекспир
• Преводиоци: Живојин Симић и Сима Пандуровић, Отон Жупанчич
• Преводиоци Шекспирових сонета: Јанез Менарт, Стеван Раичковић, Мате Марас 
• Редитељка: Соња Петровић
• Драматуршкиња: Тијана Грумић
• Сценографкиња: Драгана Пурковић Мацан
• Костимографкиња: Јелена Видовић
• Композитор: Ненад Којић
• Сценски покрет: Данило Миловановић
• Дизајн свјетла: Радомир Стаменковић
• Лектори: Наташа Кецман, Мартин Вртачник
• Инспицијент: Миодраг Маркићевић
• Суфлерка: Маја Калаба
• Асистенткиња редитељке: Катарина Лазић*

*студенткиња четврте године Продукције на Академији умјетности Бања Лука 

Представа траје два сата и петнаест минута и нема паузу

Улоге:

• Кнез: Алеш Валич
• Свештеник: Борис Шавија

Породица Капулети

• Гроф Капулет: Александар Стојковић
• Грофица Капулет, Капулетова супруга: Мојца Партљич
• Јулија, Капулетова кћи: Наташа Перић
• Јулијина дадиља: Миљка Брђанин
• Тибалт, братанац госпође Капулет: Рок Матек
• Самсон, Тибалтов пријатељ/Кловн: Бојан Колопић
• Парис, Јулијин просац: Блаж Поповски

Породица Монтаги

• Гроф Монтаги: Игор Штамулак
• Грофица Монтаги, Монтагијева супруга: Драгана Марић
• Ромео, Монтагијев син: Мак Тепшић
• Меркуцио, Ромеов пријатељ: Данило Керкез
• Бенволио, Ромеов пријатељ: Сенад Милановић
• Грегорио, Ромеов пријатељ: Анандо Ченић

Ријеч редитељке     

Деца нису узела тамо неке ствари у своје руке. Деца су узела оружје у своје руке и вешто њиме рукују. Обучени су, тренирани, научени, увежбани јер се у свакој пори друштва ради на њиховој едукацији о насиљу. У кући, у школи, на улици, у медијима… Научили су се вршњачком насиљу, насиљу над женама, насиљу над другачијим и слабијим, психичком насиљу, сексуалном насиљу и свим осталим облицима најбруталнијег наношења зла и штете оном другом и другачијем. Али деца не знају шта значи бити другачији и како се наноси зло, осим ако им неко не каже, не покаже  и не наметне то као прихватљив модел понашања. У нашој представи сукоб између две породице није детерминисан географском, историјском или језичком поделом на Републику Српску и Словенију како се у самом задатку копродукције чини. У нашој представи језичка разлика је богатство друштва и апсурдни доказ да оно не мора да буде предмет сукоба док неко то не постави као стандард. Овде се ради о, како Шекспир и сам каже, мржњи која је толико дуго уткана у две завађене породице да више нико не може да тврди када је и зашто она настала. Афирмација мржње по добро познатом моделу „Завади па владај“ одговара онима који од тога профитирају и излазе као победници. Ти виновници мржње ће измислити било шта што може да буде предмет поделе и камен спотицања и интелигентно ће нам то пласирати. А ми, ми ћемо у то поверовати. У Шекспировом случају је та фигура кнез, а у нашем било ко ко је доносилац одлуке и представник власти. Ромеа и Јулију сместили смо на игралиште. Игралиште као простор игре доносиоца одлука и игралиште као простор детињства које је саткано од насиља. Само једна на изглед наивна ствар може променити токове у којима смо се дрзнули да се крећемо, урушавајући сами себе. Само једна, на изглед смешна ствар може спречити да нам се деца убијају, тј. да нам децу убијају они који им оружје стављају у руке. Само једна, наизглед слабашна ствар може учинити да останемо људи, а та ствар је љубав. На то они који су рођени у мржњи немају одговор, остају неми. Да ли ћемо као друштво успети да јој искрчимо пут или ћемо насести на манипулације и уништити своју последњу шансу за опстанак? Да ли ћемо спасити љубав или заувек огрести у мржњи? Да ли ћемо пустити децу да се воле и да воле или ипак не? Коме то љубав смета и зашто?

Соња Петровић