Представа Хамлета у селу Мрдуша Доња

12+

• Аутор: Иво Брешан
• Редитељ: Никола Пејаковић
• Сценограф: Драгана Пурковић Мацан
• Костимограф: Јелена Видовић
• Дизајнер свјетла: Миљенко Бенгез
• Композитор: Петар Билбија
• Лектори: Милорад Телебак и Наташа Кецман
• Асистент редитеља: Драгана Ђедовић
• Инспицијент: Весна Максимовић
• Суфлер: Маја Калаба

Представа траје 90 минута.

Улоге:

-Премијерна подјела-

• Жељко Еркић
• Жељко Стјепановић
• Љубиша Савановић
• Александар Стојковић
• Владимир Ђорђевић
• Слађана Зрнић
• Наташа Перић
• Данило Керкез

Ријеч редитеља

Чини ми се да је, након слома социјалистичког система и нестанка саме државе Југославије, поново дошло оно вријеме када је Брешанов Хамлет постао идеалан текст за постављање на сцену. Након Другог свјетског рата, 1945. године, када су полуписмене хорде сељака и пролетера у настајању зграбиле руководећа мјеста и функције у новој држави, створени су, као у неком хемијском експерименту, идеални услови за настајање ове приче, приче коју прича Иво Брешан, један од најбољих и најдаровитијих комедиографа на Балкану. Чекали смо до сљедећег рата и његовог краја, 1995. године, када су опет, сломом једног система, створени исти услови; опет су се групе гологузана и примитиваца ухватиле у политичко коло и заузеле министарства и освојиле власт. Опет је Брешан добио своје вријеме и зато смо одлучили да испричамо нашу причу. Опет су поратну судбину народа у руке узели полуписмени демагози и лажне патриоте, сумњиви првоборци и лажни интелектуалци. Не постоји ништа актуелније, у овоме часу, од Брешана. Не постоји ништа мудрије, паметније и тачније речено о нама са ових балканских простора, о нашем менталитету, него што су рекли Нушић и Брешан. А између њих ‒ Ковачевић. Хумор је љековита вода, којом се умива лице напаћеног народа. Политика је курва, а политичари сводници које историја заборавља. Зато је важно да писци и пјесници оставе своја свједочанства о овом времену, да би га касније генерације могле схватити и дешифровати.

Ова прича о менталитету и накарадној филозофији живота ‒ У се, на се и пода се, потребна је и Бањалуци и Београду и Београду и Загребу и даље…

А ми, људи из позоришта, једноставно, морамо да реагујемо и једном вјечном причом о нашој палој природи и проклетству, освијетлимо дневни мрак и разбијемо ноћни мук.

Сви смо ми, овако или онако, дио Брешановог Хамлета, Нушићевог Сумњивог лица или Стеријиних Родољубаца.

Нема невиних.

Никола Пејаковић