16+

• Аутор: Кристофер Хемптон
• Превод: Ивана Стјепановић
• Режија: Предраг Штрбац
• Сценографија: Весна Поповић
• Костимографија: Ивана Ристић
• Композитор: Алек Родић
• Сценски говор: Радован Кнежевић
• Сценски покрет: Емир Фејзић
• Драматург: Ивана Стјепановић
• Дизајн свјетла: Роберт Мајорош
• Специјални ефекти: Марио Лукајић
• Лектор: Наташа Кецман
• Инспицијент: Дејан Андрић
• Суфлер: Маја Калаба
• Асистент режије: Соња Јовандић*

*студент четврте године Позоришне режије на Академији умјетности Бања Лука, у класи проф. Владана Ђурковића и асистента Горана Дамјанца

Представа траје два сата.

Улоге:

• Сњежана Мишић: Маркиза де Мертеј
• Владимир Ђорђевић: Виконт де Валмон
• Дана Полетан*: Мадам де Турвел
• Милица Вокић**: Сесил де Воланж
• Смиљана Маринковић: Мадам де Воланж
• Павле Павић**: Дансени
• Ведрана Мачковић: Мадам де Розмонд
• Андрија Митић*: Азолан
• Наташа Перић: Емили
• Божана Кукило**: Жули
• Милица Димитријевић**: Адел
• Данило Миленковић*: Мајордом
• Младен Јуришић**: Дансенијев секундант

* студент четврте године Глуме на Академији умјетности Бања Лука, у класи проф. Јелене Трепетове Костић
** студент треће године Глуме на Академији умјетности Бања Лука,  у класи проф. Велимира Бланића

Ријеч редитеља

„Таштина и срећа никада не иду једна са другом!” – узвикује маркиза де Мертеј у комаду Опасне везе К. Хемптона који је написао инспирисан истоименом новелом Пјера Шодерлоа де Лаклоа из 1782. године. Иако стар тек нешто више од три деценије, овај комад већ увелико припада оном делу драмског стваралаштва који се може назвати неокласика. Та нова, савремена а већ увелико призната и препозната дела која носе у себи велике истине и баве се универзалним људским темама које превазилазе дневно актуелне догађаје настављају дуги низ великих дела великана драмског стваралаштва. Опасне везе су прича о таштини, неукротивом егу, страху од искрености и маскама; маскама које свако од нас носи скоро па у свакој животној ситуацији. Маски је пуно у нашој предстaви, како оних видљивих тако и оних много опаснијих, оних невидљивих чијег ношења врло често ни сам човек није свестан и које не скида ни када остане сам са собом. Наша представа је комична трагедија, драматична комедија, животна исповест оних који су искреност, према себи самима пре свега, заменили за сопствени животни театар, заменили за илузију живота и односа које у њему граде. Да ли је тако једино и могуће живети овај живот или не, питање је на које свако себи даје сопствени одговор ако могућност за давање различитог одговора уопште и постоји, јер како Бард једном давно рече:

“Цео свет је позорница,
а све жене и мушкарци су пуки играчи;
имају своје улазе и излазе;
и један човек у своје време игра разне улоге.”

Предраг Штрбац