15+

• Аутор: Николај Владимирович Кољада
• Превод: Новица Антић
• Редитељ: Предраг Штрбац
• Сценограф: Драгана Мацан
• Костимограф: Милица Грбић
• Избор музике: Предраг Штрбац
• Сликарски радови: Војислав Умичевић
• Лектор: Милорад Телебак
• Инспицијент: Миодраг Маркићевић
• Суфлер: Маја Калаба

Представа траје сат и десет минута.

Лица:

Ала: Наташа Иванчевић
Дијана: Ведрана Мачковић
Нона, кокошка: Миљка Брђанин
Фјодор: Ђорђе Марковић
Василиј: Александар Стојковић
комшије:
Младић: Љубиша Савановић
Комшиница: Сњежана Мишић
Димњачар Алексеј: Перо Рис

Опис представе

Кољада се наслања на традицију Чехова или бар једног дела Чеховљеве поетике. На тематском нивоу, Чеховљева драматургија одликује се сталним смењивањем и преплитањем ИРАЦИОНАЛНОГ и БАНАЛНОГ, али Чехов никад није феномен БАНАЛНОСТИ у људском животу поставио у центар тематског круга неког свог комада. Кољада у “Кокошки” баш то чини. Сви ликови комедије су толико уроњени у ту баналност, она је ушла у сваку пору њиховог живота, да се више из ње никако не могу извући. Кроз причу “Кокошке” открива се сва њихова потреба да изађу из те баналности, да се и њима у животу деси нешто “право” и “узбудљиво”, нешто што ће их тргнути из запарложености, духовне, емотивне али и телесне. Међутим, то остаје само пуста жеља ликова, јер, за њих повратка и избављења из учмалог и баналног живота нема. Стога, они на крају комада, срећни што им се ништа лоше није догодило, радосно прихватају баналност као константу њиховог живота и препуштају јој се. Једна од највећих иронија ове приче лежи баш у том драматуршком поступку. Прихватајући даље утонуће у баналије истоветних дана у којима им протиче живот, они прихватају свакодневну “трку за макаронима и млеком”, повремено “оверавање” младих глумчића, каква је и Нона Дубовицка, свађе око тепиха, бригу о “две голубице, две капи крви моје” итд. Али, немојмо ово схватити као трагедију. Па, ње овде нема. И не може је ни бити. Јер све што се дешава јунацима “Кокошке” и што они сами себи и другима раде је толико банално и бенигно да не може да прерасте у драму, а још мање у трагедију. Чак и када им се деси “животна драма” људи око њих, у овом случају комшилук, ту “драму” доживе и схвате као позоришну пробу, што главни јунаци, хтели не хтели ( а они то хоће ) прихватају. Кољада је кроз ову КОМЕДИЈУ отишао, чини ми се, корак даље од Чехова. Јер, Чехов својим јунацима оставља могућност да, у свој баналности својих живота, ипак изађу из ње. ( На пример, у “Галебу”, Трепљов, колико год да живи баналним животом, ипак у тренутку самоубиства, излази из те баналности и драма постаје, бар у том посљедњем моменту његовог живота, његова реалност; ово је, наравно, један од екстремних примера изласка из баналности, али је Чехов такав излаз ипак оставио; наравно, не мора то бити самоубиство: један други пример – она одлази да буде провинцијска глумица по којекаквим позориштима, одлази да се мучи, али баш због тога постаје драматичан, херојски лик, који кроз своју патњу излази из, са почетка “Галеба” дате баналне шеме њеног лика ). Кољада је у односу на Чехова, детиње суров ( ово детиње ни у ком случају не значи инфантилно ). Он својим јунацима не да чак ни да се убију, “да умру као људи”. Нона Дубовицка пође да се удави, али не може – само се напије мало воде, а кад реши да све напусти и крене у “нови живот”, стигне само до клупе у парку. Када Фјодор, редитељ и Василиј, администратор у позоришту, реше да се због несретне љубави према Нони и промашеног живота убију, кука о коју планирају да се обесе испадне из зида и они, неповређени, заврше на патосу. Ово је много суровије од Кољаде, него што Чехов ради своји јунацима, јер их први оставља у животу и осуђује да у жабокречини баналности проведу читав свој живот. И као што је Нушић свом “Сумњивом лицу” дао поднаслов гогољијада ( мислећи при том на Гогољевог “Ревизора” ) исто тако би се овом комаду могао дати поднаслов чеховијада или чак, можда и “галебијада” у пародираном смислу. Па чак и сам наслов комада је испародирана / исперсифлирана варијанта наслова “Галеба”. Јер, галеб је у “Галебу” симбол, метафора једног недостижног, неухватљивог идеала искреног и болног сна. А у овом комаду је тај сан, тај “узвишени идеал” ни мање ни више него КОКОШКА. И да завршим овај део писма који се бави тематским нивоом комада: Кољада врло озбиљно, али на врло комичан/смешан и персифилиран начин открива феномен БАНАЛНОСТИ У ЉУДСКОМ ЖИВОТУ. Кроз комад, што значи да би то требало и кроз представу, открива се овај феномен из разних углова посматрања: неспособности да се истраје у било чему, “јевтиност” осећања, багателисање или потпуни недостатак “животног сна”, учмалост духа, емотивни, духовни и морални кукавичлук у човеку…

Предраг Штрбац