Иванов

12+

• Писац: Антон Павлович Чехов
• Редитељ: Жељко Ђукић
• Адаптација текста*: Жељко Ђукић и Славко Милановић
• Сценограф: Игор Васиљев
• Костимографкиња: Ивана Ристић
• Композитор: Петар Билбија
• Избор музике: Жељко Ђукић
• Дизајн свјетла: Александар Чавлек
• Лекторка: Наташа Кецман
• Инспицијент: Дејан Андрић
• Суфлерка: Свјетлана Поповић

* Према преводу Кирила Тарановског

Улоге:

• Иванов, Николај Алексејевич, стални члан канцеларије за сељачка питања: Жељко Еркић
• Ана Петровна, његова жена, рођена Сара Абрамсон: Миљка Брђанин
• Шабељски, Матеј Семјонович, гроф, његов ујак: Жељко Стјепановић
• Лебедев, Павле Кирилич, предсједник земске управе: Борис Шавија
• Зинаида Савишна, његова жена: Ведрана Мачковић
• Саша, кћи Лебедевих, 20 година: Дана Полетан
• Љвов, Јевгеније Константинович, млади земски љекар: Павле Павић
• Бабакина, Марфа Јегоровна, млада удовица посједница, кћи богатог трговца: Белинда Стијак
• Боркин, Михаило Михаилович, даљи рођак Иванова, управник његовог имања: Анандо Ченић
• Гаврило, лакеј код Лебедевих: Зоран Станишић
• Гост: Ђорђе Марковић
• Хармоникаш: Никола Ђаковић

О драми:

Иванов је прва Чеховљева изведена драма. Праизведба, 1887. у театру Корша, постигла је „солидан успех“, али је код аутора оставила осећање умора и фрустрације (из писма брату). Почео је да преправља комад одмах после премијере, направивши неколико верзија, али најкрупнија промена је била у домену жанра, из комедије у драму, за поставку у Александринском театру. После тога је наставио са дорађивањем, припремајући драму за штампу у „Северном веснику“ (1887) и зборнику „Драме“ (1899). Успех комада може се објаснити тиме што говори о актуелном проблему који је мучио руске интелектуалце осамдесетих година XIX века. Чехов је извео на позорницу прерано уморног човека који се у чамотињи руског живота стално сукобљава са препрекама које је немогуће савладати, инертношћу, тромошћу, равнодушношћу, под којима се слама сваки идеализам и гасне свако одушевљење. Живот Иванова се изјаловио у петрифицираној структури тадашњег руског друштва. Стога није чудо што су и аутор и драма били бурно поздрављени (Ј. Христић).

У време када се бавио Ивановом, Чехов је у забележио: „Пре су јунаци приповедака и романа (Печорин, Оњегин) имали двадесет година, а сада се не смеју бирати јунаци млађи од тридесет – четрдесет. То исто догодиће се и са јунакињама“. „Те године су за Чеховљеве јунаке фаталне: оне означавају тренутак прелаза од наде ка разочарењу, од осећања слободе ка осећању неслободе, од мноштва унапред слућених могућности ка, на пропаст осуђеном, кретању по једној до краја живота обележеној стази“ (Б. И. Зингерман). „Зашто смо се уморили?“, у њихово име се пита Чехов. „Зашто ми, у почетку људи тако страсни, храбри, племенити, побожни, око тридесете, тридесетпете, постајемо већ потпуни банкроти? Зашто се једни гасе у туберкулози, други гину од куршума у чело, трећи траже заборав у вотки и картама, четврти да би угушили страх и тугу, цинички газе ногама портрет своје чисте, дивне младости? Зашто ми, пошто смо се једном срозали, нисмо више у стању да се подигнемо, и изгубивши једно, не тражимо друго? Зашто? Разбојник, висећи на крсту, умео је да врати себи радост живота и смелу, остварену наду, мада му можда није остајало да живи више од пола сата.“

О Иванову је много писано од његовог настанка до данас. И увек је изазивао бројна и оштра спорења. Али комад није наилазио на јединствено тумачење и схватање ни у критици ни у науци о књижевности ни у театарским интерпретацијама. „До данас нема јединственог мишљења чак ни о томе шта се стварно у комаду дешава, о чему се у њему ради, какав је карактер главног јунака“ (Д. Путченков). У драми не постоји јасно дефинисана, „рељефна“ фигура Иванова. Дате су само верзије његове личности, од којих се ни једна не јавља као коначна. Традиционални драмски конфликт јунака и његовог окружења, Чехов је заменио принципијелно новим, чија је суштина (услед неслагања јунака са самим собом) – у противречју између његовог унутрашњег света и његових конкретних поступака. Зато лик Иванова, како каже Ј. Христић, представља „читаву оргију оног што англосаксонски критичари називају points of view“.

У руској позоришној и књижевној критици не постоји лик који је изазвао толики број расправа, спорења и интерпретација. Посебно је оштра реакција била од стране руске либералне интелигенције. У времену када су се од књижевности очекивале велике истине које ће помоћи да се живот преко ноћи измени – Чехов није давао једноставне одговоре. Напротив, јер „иако је Чехов показао да није слеп за апатију и пустош живота у тадашњој Русији, он није давао јасне одговоре на конкретна питања времена“ (Ј. Христић). Сам Чехов није желео да помогне да се изјасни поводом жустрих спорења критичара око Иванова. Његов одговор на критике био је: „Људи као што је Иванов не решавају питања, него падају под њиховим теретом“.

Иако је Чехов писао да је његов циљ био да прикаже такозваног просечног човека (концепт којим се бавила руска литература 80-их година XIX века, посебно Толстој и Салтиков-Шчедрин; В. Б. Катајева), рано су се појавила поређења Иванова са Хамлетом, иако сам Иванов одбацује такву претензију у једном од својих монолога. Критичарка Т. К. Шах-Азизова сматра да „у поређењу са Хамлетом, који при свим својим противуречјима и незадовољству собом остаје узвишени херој, Иванов изгледа као нека сума различитих особина потиштених људи, у распону од трагедијског до комедијског пола (…) Иванов је чудан човек који није хтео да буде Хамлет а ипак је постао руски Хамлет 80-их година, уз све оно што је у њега уградило време“ .

Колико год се критичари трудили да дефинишу лик Иванова (чак и кроз покушај Г. Бренера да Чеховљев комад третира као психо-драму), у њему као да увек остаје „закључана нека чеховљевска тајна која провоцира на нове покушаје тумачења“ (А. П. Скафтимов); или, како би рекао М. Бахтин, „необјашњив, нерастворљив остатак човечности“.

Приредио Славко Милановић

* текст је у цијелости, уз сагласност колега из Народног позоришта у Београду, преузет из програма представе „Иванов“ НП у Београду. Програм приредили Славко Милановић и Јелица Стевановић, Издавачка делатност Народног позоришта у Београду, Артпринт медиа, Нови Сад 2016, 9–11