12+

• Писац: Иво Андрић
• Драматизација: Вања Ејдус
• Режија и адаптација: Ђурђа Тешић
• Сценограф: Драгана Пурковић Мацан
• Костимограф: Ивана Ристић
• Композитор: Владимир Пејковић
• Сценски покрет: Емир Фејзић
• Дизајн свјетла: Радомир Стаменковић
• Драматург представе: Александар Васиљевић*
• Лектор: Наташа Кецман
• Инспицијент: Миодраг Маркићевић
• Суфлер: Свјетлана Поповић
• * студент четврте године Драматургије на Академији умјетности Бања Лука, у класи проф. Ивана Правдића и проф. Марија Ћулума

Представа траје сат и тридесет минута

Улоге:

-Премијерна подјела-

• Госпођица: Слађана Зрнић
• Мајка/ Наратор: Наташа Иванчевић
• Јованка/ Госпођа са шеширом / Рођака/ Наратор: Сњежана Мишић
• Дајџа Владо/ Ратко Ратковић/ Гласови / Наратор: Бојан Колопић
• Рафо/ Петар Будимировић /Гласови /Наратор: Данило Керкез
• Резика / Рођака / Карменсита/ Наратор: Белинда Стијак
• Весо / Поп / Симо / Рођак / Музичар у кафани / Гласови / Наратор: Павле Павић*
• Музичари**: Анастасија Марић, виолина и Марко Ковачић, контрабас
• * студент четврте године Глуме на Академији умјетности Бања Лука, у класи проф. Велимира Бланића
• ** чланови Симфонијског оркестра НПРС

Биљешка аутора драматизације

Глумачко биће у сталној је потреби за анализом духа. За проницањем у оне најдубље и најскривеније слојеве људске душе, голим оком слабо видљиве. За потрагом оног нечега што чучи скривено испод одела, испод речи, испод понашања. Јер то „нешто“ покреће то биће да чини разна дела и злодела. Нема ничег узбудљивијег, него када у роману откријеш књижевни лик (толико тајанствен и толико страшан, теби далек а баш зато интригантан) и када те нека необуздана сила нагони да покушаш да разумеш шта је то што га покреће да ради баш оно што је велики писац написао. Моје глумачко биће заинтригирала је баш та мрачна и страшна Рајка Радаковић. Осетила сам њену дубоку тугу и заглављеност у сопственом слепилу. Заинтригирало ме је то шкрто, болесно срце које је потпуно девијантно схватило појмове оданости и љубави. Заинтригирала ме је та неостварена женственост која је принела жртву мртвом љубавнику. Заинтригирало ме је то несвесно уживање у туђој муци, и та скамењеност срца које се на крају сломи, накратко пробије до светлости љубави и поново врати сопственој скамењености и једином смислу живота, тј. бесмислу самоће и отргнутости од свега, па и саме себе. Слепа за све, а најпре за друштвени тренутак у коме се нашла, себична и сама, одана само сопственој искривљеној успомени. У мањку драматизација овог ремек-дела наше књижевности, одважила сам се први пут у животу, да покушам да драматизујем ову новелу и да јој удахнем ритам и форму која се мени учинила блиском и потентном за рад у позоришту. Није случајно што је ова прича тако ретко драматизована, јер је јако комплексна и обухвата цео један живот. Сели се из Сарајева у послератни Београд, а најпре је базирана на унутрашњим преживљавањима, мислима и осећањима главне јунакиње, које пак наш наратор, тј. писац маестрално посматра, анализира, сецира и коментарише. Из тог разлога, сматрала сам да је значајно да глас наратора, као неког објективног посматрача са стране, остане присутан и у самој драматизацији. Рад на овој драматизацији започела сам још 2009. године, у врло интензивној сарадњи са редитељком Ђурђом Тешић, када је настало неколико различитих верзија. Тражиле смо причу, форму, стил. Пробијале смо се кроз густи материјал Андрићевих бравурозних мисли и увида, да бисмо на крају дошле до финалне драматизације, која и даље остаје отворена за мењање и прилагођавање, јер позориште чине људи који га стварају, те верујем да је дивна екипа која је стварала ову представу додала још пуно слојева који су њима у процесу стварања били потребни да испричају своју причу. Позориште је жива ствар, а драма је предложак позоришним ствараоцима да креирају свој свет.

Вања Ејдус

Ријеч редитеља

Дубоко повезане жељом да се сценски бавимо ликом и темом Андрићеве Госпођице, а сматрајући да је једина постојећа драматизација писана у духу и позоришном изразу тадашњег времена, одлучиле смо, доста храбро, Вања и ја, још пре неких десетак година да покушамо заједничким снагама да направимо нову, нашу. Нажалост, до реализације тада није дошло и вишемесечни рад остао је у некој фиоци чекајући боља времена. Када ме је Народно позориште Републике Српске позвало да, на моју велику радост, поново сарађујемо и изразило жељу да то буде баш овај роман, било ми је јасно да су се сада коцкице склопиле. Кроз уметничко пријатељство дуго две деценије знала сам за Вањине скривене таленте за писање и није ми требало дуго да схватим да нисам погрешила. Изузетно надахнуто и предано прионуле смо на посао. Вања из богатог сценско-глумачког искуства, осећаја за драмску форму и талента за сценску ситуацију, ја из редитељске позиције, наводећи нас кроз целину приче, радње и ликова. Пуно смо радиле на тексту. Затим сам на пробама интензивно наставила рад са глумцима које изузетно ценим. Неки од њих су и сами више пута желели да се баве Госпођицом. Млади талентовани драматург од самог почетка био је као део старе добро уходане екипе. Сви сарадници на истом трагу… Питам се, шта нас је то све тако хипнотички привукло овој причи? Држали смо се чврсто, пре свега, онога што смо осетили у роману. Кроз лик Рајке Радаковић Андрић нам даје минуциозну студију једног карактера патолошки опседнутог штедњом и згртањем новца, жене која се слепо и опсесивно везала за завет дат свом оцу на самрти након што је банкротирао и осрамоћене их оставио саме. Њу, још увек девојчицу и њену мајку, на прелазу из старог света који се урушава Првим светским ратом и стварању новог капиталистичког и модерног друштва основаног на робовима камата и царству новца. У тој страшној пукотини света без праведности у којој ће страдати многи и изгубити сви, рађа се један необичан и у светској литератури непознат карактер женског Шајлока, тврдице и зеленаша без морала и милости. „Крпеж и трпеж кућу држе“, говори Госпођица Рајка Радаковић штедећи страсно и упорно сваки динар док тежи свом циљу – да стекне свој први милион. То је оно што видимо из приче. Али шта нас толико привлачи њеном карактеру у драмском смислу? Размишљам каква је то судбина и зашто нас се тиче. Осећам некакав необјашњив страх. Госпођица подсећа на данашње време, које тлачи свакога и у коме нема савести, у коме свако граби и сналази се само за себе, у коме је новац постао божанство. Размишљам какав је то живот без љубави, без самилости, емпатије, живот проведен у опсесивној страсти за материјалним, у страху од банкрота и пропасти које нам друштво намеће? Размишљам како нас капитализам гура у провалију без дна, где нам је јурење новца постало циљ, заправо, новац постао циљ а не средство за живот и да је такав живот магла у коме лупа згрчено срце пуно бола и у коме попут старог сата који откуцава време одјекују питања…Куда?… Зашто?

Ђурђа Тешић