14+

(по мотивима водвиља “Позајмљени стан“ Имреа Бенчика)

• Аутор: Имре Бенчик
• Преводилац: Марта Живковић
• Адаптатор и редитељ: Александар Пејаковић
• Сценограф: Драгана Пурковић Мацан
• Костимограф: Ивана Јовановић
• Лектори: Милорад Телебак и Наташа Кецман
• Кореограф: Миљка Брђанин Бабић
• Сарадник на сценском покрету: Рок Радиша
• Асистент редитеља: Ведрана Мачковић Зубовић
• Инспицијент и суфлер: Весна Максимовић

Представа траје 80 минута.

Улоге:

-Премијерна подјела-

• Михајло Јовановић: Рок Радиша 
• Рајна, његова жена: Миљка Брђанин 
• Директор: Драгослав Медојевић 
• Валерија, његова жена: Ведрана Мачковић Зубовић 
• Секретарица, љубавница: Љиљана Чекић 
• Водоинсталатер: Огњен Копуз 
• Вукица, његова жена: Раденка Шева
• Микица, ђак генерације: Бојан Колопић 
• Адвокат: Зоран Станишић

Дешава се у Београду тридесетих година прошлог вијека.

Комедија „Позајмљени стан“ (Kölcsömlakás) мађарског писца Бенчик Имреа (Imre Bencsik), писана водвиљским поступком, премијерно је приказана у  Народном позоришту Босанске крајине 4. марта 1983. године. Премијери је присуствовао и аутор.

Опис представе:

Ријеч редитеља    

Историја се понавља

Публика у Бањој Луци готово да је заборавила када је у Народном позоришту Републике Српске гледала водвиљ. Зато се може поставити логично питање зашто је овај жанр на маргини већ годинама? Да ли је то због допадљивости и лакоће? Или због структуралног посједовања заплета у виду забуне који се врти до изнемоглости, па се чини претјераним? Или је то због тога што је водвиљ првенствено намијењен забави, а не „вишим“ театарским циљевима? Који год је од ових одговора тачан,  истина је да на југословенским позоришним сценама водвиљ никада није довољно схваћен, док је он у свијету, а првенствено у Европи, веома цијењен. У том смислу Фејдо је по значају одмах уз Молијера, а многи аутори водвиља су редовно били чланови националних академија наука и умјетности.

Многи позоришни ствараоци не знају да је директно из водвиља настала комедија апсурда и то је Јонеско више пута потврђивао, а ми, позоришни радници,  више пута то заборављали. Зато и не чуди што често не препознајемо апсурд као позоришну вриједност водвиља, већ искључиво његову „лаку ноту“. Водвиљ мађарског писца Имреа Бенчика у мојој адаптацији и режији неће поштовати изворни назив ни топографију комада, јер би он онемогућио представи да се логички и консеквентно развије и одмота. На овај начин желио сам радњу приближити овдашњим гледаоцима како би лакше пратили преплитање забуна. Овим поступком омогућио сам и глумцима већи простор за игру и уживање у њој, што је предуслов за успјех водвиља код публике. Овај исти комад (под називом „Позајмљени стан“) већ је игран на сцени Народног позоришта Босанске крајине, а прву читаћу пробу за „Гарсоњеру“ имали смо тачно на дан тридесет и прве „годишњице“ од премијере „Позајмљеног стана“, 4. марта 2014. године. Случајно или не „Историја се понавља“.

Александар Пејаковић