БОСАНСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ ЗЕНИЦА

ДРАМА О МИРЈАНИ И ОВИМА ОКО ЊЕ

• Аутор: Ивор Мартинић
• Режија: Нермин Хамзагић
• Драматизација: Асја Крсмановић
• Сценографија: Сабина Трнка
• Костимографија: Ирма Саје
• Музика: Енес Златар
• Продуцент: Мирољуб Мијатовић
• Извршни продуцент: Денис Крџалић
• Инспицијент: Абидин Чолаковић

ИГРАЈУ:

• Мирјана: Снежана Видовић
• Вероника: Тамара Миличевић Стилић
• Виолета: Факета Салихбеговић Авдагић
• Симон: Енес Салковић
• Гроздана: Селма Механовић
• Јаков: Саша Ханџић
• Анкица: Уранела Агић
• Луцио: Бењамин Бајрамовић
• Промјена у подјели улога: Лана Делић (Анкица)

Копродукција: XXVI МЕЂУНАРОДНА КУЛТУРНА МАНИФЕСТАЦИЈА „ЗЕНИЧКО ПРОЉЕЋЕ“

Представа траје сат и 15 минута и нема паузу.

НАПОМЕНЕ:

Представа је намијењена публици старијој од 15 година.

У представи се употребљава стробоскоп који може изазвати напад код особа обољелих од епилепсије.

РИЈЕЧ РЕДИТЕЉА И ДРАМАТУРГА

„Драма о Мирјани и овима око ње“ је текст о жени која има само кћер, године, сјећања и један стан који мрзи. Барем тако она каже. Заправо, једино што Мирјана заправо има су они око ње. Отуђени, уроњени у властите егзистенцијалне бриге и емотивне драме. Они око Мирјане чине Мирјану. Жену у четрдесетим која сједи у неудобној уредској столици, пуши, пије кафу, купује шефу кравату и улази у необавезне уредске авантуре из којих излази још празнија него што је ушла. Мирјана је драма о нама. О пропалој средњој класи. О жени чија слика у друштву блиједи пропорционално са растом њених година, све док не постане потпуно невидљива. О малом обичном животу у којем нема великих догађаја, великих мисли или реченица, али има великих осјећаја.

Аугуст Сандер (1876–1964), њемачки портретни и документарни фотограф изјавио је: „Ако смо у стању сачинити портрете субјеката који су истинити, ми тиме заправо стварамо огледало времена“. Управо такво једно огледало времена креира Мартинић у својим драмама. Портрети, у форми драмских ликова, одраз су нашег времена, прожети зебњом и страхом, отуђености, али и снажном потребном за слободом и редефинирањем властите позиције у односу на друштво. Мартинићеви хероји су обични људи, припадници радничке класе, односно, онога што је од ње остало. То су људи који се не усуђују сањати јер се боје разочарења, који живе помирени са просјечношћу из страха да свако одступање од норме резултира одбаченошћу и маргинализацијом, а њихов страх је итекако оправдан. Друштво је у томе немилосрдно. Његови ликови су свјесни да су њихове могућности избора ограничене класом којој припадају и да не постоји ништа што могу учинити да се то промијени. Снага Мартинићевог писања лежи у томе што на све горе наведено можемо да гледамо као на трагедију сувременог живота, али да се у исти мах и смијемо. Смијемо, јер нас од тог језивог одраза и препознавања, може само можда још сачувати смијех. Сакрити нас и дубоко потиснути у таму гледалишта. Мартинић радњу драме смјешта у интимни простор старог стана (наизглед Мирјаниног, а можда и не?), а вријеме као да за сваког лика тече индивидуално. За једне је то одлучујућа ноћ када ће рећи супругу да знају за превару, за друге је то још двије године живота прије заказаног самоубиства, или пак седам сати лета од остварења сна, или шест поподне када се очекује наступање властите смрти услијед можданог удара… Ипак сва та „времена“ се пресијецају и сударају, као што се судара и простор, у једној заједничкој тачки – Мирјани. И цијели текст је писан баш тако. Као да је неко развио више фотографија на истом фотографском папиру, па се призори с једне фотографије претапају у другу и тако стварају јединствену сцену у којој ликови из различитих простора улазе у дијалог, па је сасвим могуће да и они који се и не знају, коегзистирају у истом простору који им не припада.

Требало је више од десет година да се драме Ивора Мартинића почну постављати у позориштима у Босни и Херцеговини (с изузетком једне студентске представе). И, која случајност, у само неколико мјесеци, постављене су двије. Тешко је закључити зашто је то тако, будући да ни постмодерно драмско писмо, ни драме хрватских аутора нису непознате јавности у БиХ, нити стране нашим театрима. Можда нам се само чинило да у драмама Ивора Мартинића нема довољно „драматике“, довољно друштвене освијештености, довољно релевантности? Можда нам је требала једна пандемија да нас врати драматици свакодневнице и да нам на позоришне сцене врати исјечке из живота и тако нас поново суочи с нама. Можда је ово тумачење помало и натегнуто, али свакако је велико задовољство видјети да се тај „зид“ неразумијевања између босанских позоришта и текстова Ивора Мартинића разбио и да су његове драме и даље једнако релевантне и изазовне домаћим театрима, као што су то биле прије десетак година кад су и настале.

Нермин Хамзагић и Асја Крсмановић