Дан за госте: Женидба (Народно позориште Приштина)

• Режија и идејно решење сценографије: Милан Караџић
• Костимограф: Драгица Лаушевић
• Избор музике: Милан Караџић и Бојан Стојчетовић
• Организатор: Јасмина Урошевић
• Инспицијент: Зорица Граховац
• Технички директор: Дејан Степић

ЛИЦА:

АГАФЈА ТИХОНОВНА…Јелена Душановић/Милица Буразер

АРИНА ПАНТЕЛЕЈМОНОВНА…Милена Јакшић/ Јасмина Стојиљковић

ФЈОКЛА ИВАНОВНА…………………………………..Аника Грујић

ПОТКОЉОСИН…………………………………………..Милан Васић

КОЧКАРЈОВ………………………………………Игор Дамњановић

КАЈГАНА………………………………………………Милорад Капор

АНУЧКИН…………………………………………Небојша Ђорђевић

ЖЕВАКИН…………………………………………Бојан Стојчетовић

СТЕПАН……………………………………………….Бранко Бабовић

ДУЊАШКА……………………………………….Тамара Томановић

АЛЕКСЕЈ СТАРИКОВ…………………………….Бранко Бабовић

Представа је копродукција Народног позоришта у Приштини и Српског народног позоришта из Новог Сада.

Костими и сценографија израђени су у радионицама Српског народног позориштa.

МИЛАН КАРАЏИЋ

Милан Караџић, дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду на катедри за Позоришну режију у класи професора Мирослава Беловића и Николе Јефтића 1986. године, представом ДОН ЖУАН у СКЦ-у. Стално је запослен као уметнички директор и редитељ у позоришту “ Бошко Буха “. У матичном позоришту режирао је преко тридесет представа за децу ( Успавана лепотица; Царев заточник; Василиса прекрасна; Мачор у чизмама; Снежна краљица; Три мускетара; Лепотица и звер итд. ) и представу Укроћена горопад, на вечерњој – Сцени код Коња. Режирао је на готово свим београдским сценама: у Позоришту лутака “ Пинокио “ ( Баш Челик), у Народном позоришту ( Говорна мана; Сузе су ОК ), у Атељеу 212 ( Пег, Срце моје; Турнеја; М(ј)ешовити брак; Егзибициониста), у Београдском драмском позоришту ( Супарници; Фредерик; Вила Сашино; Трансилванија; Лака коњца , Харолд и Мод), у Звездара театру ( Анђела; Тре Сорелле), у Позоришту на Теразијама ( Парадокс ). Такође је режирао у Српском народном позоришту у Новом Саду, Народном позоришту у Нишу, Црногорском народном позоришту у Градском позоришту у Подгорици , Центру за културу у Тивту, Краљевском позоришту “ Зетски дом “ у Цетињу, Сомбору, Вршцу, Лесковцу, Зајечару, итд.

Освојио је две Стеријине награде, награду “ Бојан Ступица “, награду “ Ардалион “ за режију на ужичком Југословенском позоришном фестивалу, награду “ Гита Предић “ за режију у Позоришту “ Бошко Буха “, награду “ Јоаким Вујић “, више награда на Фестивалима позоришта за ђецу у Котору, награду на Фестивалу Вршачка позоришна јесен, итд. Караџић је у последњих 15 година активан као телевизијски и филмски стваралац, где је са великим успехом урадио ТВ серије: М(Ј)ЕШОВИТИ БРАК, БУДВА НА ПЈЕНУ ОД МОРА и КОМШИЈЕ, као и филм ГОРЧИЛО.

РЕЧ РЕДИТЕЉА

У свом комаду “Женидба”, Гогољ је желео да у први план стави и исмеје друштвене аномалије свог времена – лицемерје, жељу за статусом по сваку цену, робовање нормама грађанског друштва… Женидба о којој он говори није женидба из љубави. То је друштвена обавеза, статусни симбол, испуњавање форме за којом његови ликови чезну, и управо то је оно што их чини комичним. Иако је прошло скоро двеста година откако је комад написан, све те аномалије су и даље актуелне и итекако присутне у сваком, па и нашем друштву, и о њима је увек потребно говорити кроз позориште.

Оно што ме је, поред тога, подстакло да се определим баш за овај комад је његов психолошки слој, односно маестрално изнијансирани Гогољеви ликови, који нису црно-бели, већ врло животни, истовремено подложни и осуди и сажаљењу, који због своје безвољности, тескобе и лењости духа, страха да изађу из сигурне чауре, нису у стању да направе било какав помак у својим животима. Да бисмо данас разумели те ликове, све што је потребно да урадимо је да се погледамо у огледало.

Трећи разлог зашто ће управо Гогољевом “Женидбом” бити настављена моја сарадња за Народним позориштем из Приштине/Грачанице, и сарадња тог позоришта са СНП-ом, је изврсна глумачка подела са којом је увек задовољство радити, а која ће на најбољи могући начин изнети ову универзалну причу, коју ће имати прилике да види публика од Војводине до Косова што је изузетно важно и за позоришта и за публику.