Монодрама у адаптацији глумца Небојше Шурлана, настала након дугогодишњег истраживања литературе, архива и интервјуа који говоре о свакодневном животу нобеловца Иве Андрића. Глумцу је инспирација био сам Андрић када би проговорио о себи и једна тужна дјечја пјесма која се од деведесетих чује на пишчевом гробу. Та пјесма је повод и једна провокација да од писца чујемо шта би након толико година имао да проговори о догађајима који су се десили на културном простору на којем је живио и стварао.

Писац, уједно и глумац, истиче поруку да човјек увијек може да утиче само на оно што се њега тиче, али и да се његовим дјелима и именом може и манипулисати. Извођач у овом вишеслојном филозофском тексту повлачи паралелу са „Разговорима са Гојом“.