Црвена вода (ХНК Сплит)

ХРВАТСКО НАРОДНО КАЗАЛИШТЕ СПЛИТ

ЦРВЕНА ВОДА

По роману Јурице Павичића

• Драматизација: Ивор Мартинић
• Режија: Ивица Буљан
• Умјетнички сарадник: Роберт Валтл
• Сценографија: Александар Денић
• Костимографија: Ана Савић Гецан
• Музика: Саша Антић и Лука Барбић
• Дизајн свјетла: Срђан Барбарић
• Дизајн тона: Томислав Луетић
• Асистент костимографa (волонтер): Санела Марковић
• Инспицијент: Фране Смољо

ИГРАЈУ:

• Весна: Нивес Иванковић
• Јаков: Никола Ивошевић
• Мате: Стипе Радоја
• Силва Вела: Ана Марија Веселчић
• Горки: Горан Марковић
• Бране: Донат Зеко
• Уршула Роков: Аријана Чулина
• Тонко Роков: Ненад Срделић
• Адријан: Стипе Јеласка
• Марио Цвитковић: Мијо Јуришић
• Инспектор Човић: Марјан Нејашмић Банић
• Елда: Андреа Младинић
• Дорис: Катарина Ромац
• Милицајац, војник, конобар,форензичар: Лука Черјан
• Милицајац, војник, полицајац: Здравко Вукелић

Представа траје око 2 сата и 30 минута и нема паузу.

ЦРВЕНА ВОДА

Црвена вода прича је о нестанку седамнаестогодишње дјевојке која је ишчезла једне септембарске суботе године 1989, након рибарске феште у малом мјесту на далматинској обали. Полицијска потрага не даје никакве резултате, а околна политичка збивања – пад једног система, друштвене промјене и рат – засјењују нестанак дјевојке који пада у заборав. Породица – отац, мајка и брат близанац – једини су који и даље траже несталу Силву. Црвена вода протеже се кроз 27 година, пратећи даљи усуд људи уплетених у нестанак, од укућана, осумњичених, па до инспектора комунистичке милиције. Кроз њихове судбине роман захвата три деценије живота у Хрватској.

ЈУРИЦА ПАВИЧИЋ

Јурица Павичић, професор је историје и књижевности и познати хрватски романописац, сценарист, писац кратких прича и новинар. Књижевни углед стекао је својим кратким причама, те трилерима и криминалистичким романима. У својој прози мијеша социјалну анализу с мрачном визијом људске природе и комплексним моралним ситуацијама. Добитник је више књижевних награда. Његов роман „Црвена вода“ (објављен 2017.) добио је након превода на француски 2021. награде LePoints и награду Grand Prix de la litterature policiere за најбољи европски криминалистички роман.

У књижевности је дебитовао социјалним трилером „Овце од гипса“, 1997. Цитирајући палестинског редитеља Елију Сулеимана, Павичић често наводи како се његове приповијетке баве „несвршеним кућама и несвршеним пословима“. Критичари његове приповијетке често упоређују с Алис Мунро и Рејмондом Карвером.

Од 1990. ради као филмски критичар и колумниста различитих новина (Слободна Далмација, Вијенац, Зарез, Недјељна Далмација, Јутарњи лист)). Добио је низ значајних награда за свој колумнистички и критичарски рад.