Арапска ноћ

14+

• Аутор: Роланд Шимелпфениг
• Преводилац: Љубиша Матић
• Редитељ: Милан Богдановић
• Асистент редитеља: Марко Ристић*
• Драматург: Александар Васиљевић
• Сценограф: Дуња Костић
• Костимограф: Ивана Ристић
• Композитор: Лука Лукић
• Лектор: Наташа Кецман
• Продуцент: Никола Ђаковић
• Суфлер и инспицијент: Маја Калаба

ЛИЦА

• Ханс Ломајер: Жељко Еркић
• Фатима Мансур: Наташа Перић
• Франциска Деке: Исидора Давидовић**
• Калил: Сенад Милановић
• Петер Карпати: Бојан Колопић

*студент друге године Позоришне режије на Академији умјетности УНИБЛ у класи професора Горана Дамјанца

**студенткиња четврте године Глуме на Академији умјетности УНИБЛ у класи професора Радослава Миленковића и Николине Фригановић, стручног сарадника

РИЈЕЧ РЕДИТЕЉА

Живио сам дуго у великом солитеру: пет улаза, девет спратова, десет станова по спрату. Знам тачно да има 104 степеника до шестог спрата. Сјећам се комшија, али никада нисам знао ништа о њима. Постојао је цијели један град унутар једне зграде, гдје су сви странци. Управо ту свакодневну, готово непримјетну отуђеност истражује Арапска ноћ Роланда Шимелпфенига, њемачког драматурга и једног од најзначајнијих гласова савременог европског театра. Кроз пет испреплетаних прича смјештених у једну врелу љетну ноћ, комад отвара простор у којем се стварност и илузија стапају, а станари зграде, повезани случајношћу, губе оријентацију у времену и простору. Нестанак воде покреће радњу – ситан поремећај у свакодневици избацује ликове из рутине, приморавајући их да пређу границе познатог. Како ноћ одмиче, зидови стамбене зграде престају да буду физичка баријера, већ постају живи организам – ходници, станови и лифтови постају лавиринт. Шимелпфениг у овом тексту мајсторски комбинује елементе трилера и апсурда, стварајући хипнотишућу атмосферу у којој се брише граница између јаве и сна. Његов језик је истовремено лиричан и прецизан, а репетитивна структура текста подсјећа на ритам снова из којих се не можемо пробудити. Арапска ноћ нас суочава с усамљеношћу која опстаје упркос близини других људи. Ликови су приморани да, макар на тренутак, изађу из својих изолованих свијетова и осјете присуство оних који су им све вријеме били ту – али невидљиви.

Милан Богдановић