Пише: Бранко Брђанин, драматург
Умјетност, па тако и позоришна, израз је слободе да се у свијет у коме живимо не вјерује као у једино могући свијет, а – са друге стране – могућност сама да постоји неки други (бољи!) свијет, јесте, истовремена шанса да се ВЈЕРУЈЕ.
Мислим и осјећам да је снага те вјере и заједничка и истоврсна, у било ком (па и најмањем) позоришту, у било ком времену и на било ком простору.
Али, осим тог „доњег камена“, много је основа по којима се – од позоришта до позоришта – разликујемо: материјално, у смислу друштвеног признања и уважавања, кадровски, идејно, политички, концепцијски… Како све не. Толико различитости, а само једна (ама одлучујућа) сличност!
Завјереништво или посвећеност, љубав или занос … све то исказано као она „основна вјера“ у смисао постојања позоришне (и осталих) умјетности, су оно што нас спаја, ма гдје били, ма када и ма шта радили. Све остало може и да нас раздваја; ухваћени за ту спасоносну „исту ствар“, опстајемо.
У репертоарским позориштима, нарочито онима са дугим трајањем (позивам за свједока и Јована Ћирилова) „прво ограничење је постојећи ансамбл“, поред, све наглашеније улоге редитеља.
А, како каже Јежи Гротовски: „Позориште од времена Станиславског – што је јасно сваком ко ову дисциплину третира озбиљно – захтева дуготрајан рад. Ансамбли нису вечни, они умиру.“
Сљедећи лимитујући елемент су материјалне датости и уопште друштвена хијерархија и вриједности, као ријетко када НЕСКЛОНИ позоришту и умјетности уопште.
Мјесто и улога бањолучког професионалног позоришта (јединог у Републици Српској, поред „Дјечијег позоришта РС“, такође у Бањој Луци!), које је одувијек (а тако је и сада) било и више од позоришта једног града, његово „звање и позвање“ да буде НАРОДНО, свакако су нове координате, у чијем одређењу ваља промишљати програмске, репертоарске и сваке друге тежње овдашњих (и данашњих) „позориштника“.
Коначно, ту је (на посљетку, али никако најмање важно!) ПУБЛИКА, нужни и неопходни корективни елемент, посебно код нас, у средини и у вријеме када је аргументована, темељита и стручно верификована позоришна критика „карика која недостаје“.
А све ово, напријед речено, слиједи у једном времену које је обиљежено ратним и поратним траумама и сваковрсним искушењима.
Ето, укратко, „рама за слику“ позоришта и позоришне умјетности, данас и овдје, у новом вијеку и новом миленијуму.
Уз све побројано и овлаш поменуто, нама ваља бити и трајати, чинити и ићи даље, почесто много чему упркос, крчмећи ону ВЈЕРУ (поменуту на почетку овог текста).
Многе ствари смо покренули, многе ће тек доћи, не мирећи се са несклоним околностима, не чекајући „боља времена“. Јер, кад се прецизније загледамо у минула времена, не вјерујем да ћемо наћи бројне периоде у којима су околности за умјетнички рад и стварање биле много боље и лакше.
Од оснивања (Актом Бана Милосављевића, 2. септембра 1930) „Народног позоришта Врбаске бановине“, до његове прве премијере (у, за ту прилику, преуређеном простору „Соколане“) 18. октобра исте године, прошло је непуних педесет дана. Основано као тек друго на просторима Босне и Херцеговине (након сарајевског), није имало времена ни да се оформи, профилише и шире афирмише, а затекао га је Свјетски рат, период усташко-њемачке окупације, потом искушења периода „обнове и изградње“, разноразних оскудица и, већ традиционалног, сврставања позоришне умјетности као својеврсног „луксуза“. Осипање ансамбла и земље у којој смо живјели, скоро да су ишли руку под руку, тако да смо 1993. дочекали само са девет чланова умјетничког ансамбла (осам глумаца и сценограф). А, ево, након заустављања ратних сукоба на нашим просторима, поново (ама без резигнације!) опажамо како се, желећи представе, игру, вјеру и наду, пред нас постављају препреке и искушења.
Срећом, савладали смо их и савладаваћемо.
У једно смо сигурни, а друго желимо: да АКТИВИРАМО све унутрашње и „вањске“ потенцијале, те да не правимо („бруковске“) МРТВЕ ПРЕДСТАВЕ, оне којима је судбина већ на премијери да се „упокоје“.
Без алузија на Фергасона („Суштина позоришта“) то је она СУШТИНА ПОЗОРИШТА у коју вјерујемо, данас и овдје: у двадесетпрвом вијеку, у Бањој Луци.