Из говора првог бана

Из говора првог бана Врбаске бановине господина Светислава Милосављевића на отварању Народног позоришта Врбаске бановине18.10.1930. године у Бањој Луци.

„[…] И у низу предузетих мера за боље просвећивање родољубивих Крајишника иза подизање њиховог културног нивоа – стварање бановинског позоришта заузима без сумње видно место.

После прилично великих тешкоћа, разних довијања и журних припрема, Управа бановине је најзад успела да створи народно позориште за своју бановину које у име Божје још вечерас почиње свој благотворни рад.

По нашем скромном мишљењу, то је велика културна тековина не само за Бању Луку, као средиште Банске управе, него и за цело подручје бановине.

Позоришна уметност у Босни и Херцеговини за време четрдесетогодишње аустро-мађарске владавине била је од стране управљача угњетавана и одбацивана, јер се знало да би она у оквиру националног репертоара имала снажан утицај на народни дух.

И пошто се тај недостатак морао на неки начин намирити, остављено је на вољу појединцима да уводе цензурисане филмове, кафанске музике и циркусе,или да организују дилетантска позоришна друштва, која нису била у стању да одговоре постављеном циљу.

Свакако из тих разлога, наша родољубива Бања Лука није могла у тешким временима под окупацијом да стекне довољан број правих пријатеља позоришне уметности, ни да добије своје стално позориште. Овде смо, дакле, морали почети изнова, јер позоришне традиције непостоје, или су тако незнатне, да ни у колико не могу припомоћи отклањању тешкоћа, на које мора наилазити свака нова установа ове врсте.

Народно позориште, уопште узев, једна је од најважнијих установа за васпитање народа и омладине, оно је управо пиониркултуре, уметности и народне мисли. Према томе, може се већ слутити,од каквог ће значаја то позориште бити за Врбаску бановину, која на целојсвојој територији од 20 000 километара квадратних – 11 година по ослобођењу – нема ниједног ни државног ни приватногпозоришта, ни ма какве друге сличне институције.

Позоришна уметност у Босни и Херцеговини за време четрдесетогодишње аустро-мађарске владавине била је од стране управљача угњетавана и одбацивана, јер се знало да би она у оквиру националног репертоара имала снажан утицај на народни дух

И зато ја желим још вечерас у овој свечаној прилици да подвучем, да је управа бановине при стварању ове културнеустанове стала пре свега на гледиште да Народно позориште Врбаске бановине имада буде луча просветене само седишту управе бановине – Бањој Луци, већ исвима осталим градовима и варошицама из подручја бановине, које ће оно -позориште – по једном утврђеном реду и с времена на време обилазити.

Затим, управа бановине сматра да Народно позориште Врбаске бановине из многих обзирамора да буде не само установа за дистракцију и уживање у уметности, већ и национално жариште прворедног значаја.

Наше Народно позориште служиће, дакле, целој бановини као храм , укоји ће долазити и грађани и наша дична омладина, наша узданица, да се напаја узвишеним, племенитим и најлепшим националним идејама. Ту ће се налазити и црпети душевна храна и оплемењивати срце идуша. Ради тога је ова установа и једна национална светиња.

Кодстарих Јелина, који су европским народима дали узоре за стварање у свима областима људског интереса, позориште се родило изБожје службе, из вере, којаје мати свих осталих уметности. Велики углед јелинске драмске књижевности, која се сматра као синтеза њиховог целокупног стварања, и данас најбоље показује како требасхватити позоришну уметност и њен значај зачовечанство.

Али, очевидно је, да обзиром на садашње прилике у нашојуједињеној и јединственој држави у којој југословенска идеологијатријумфује на свим странама и има тако снажан корен у народу – та просветнаулога нашег позоришта не мора бити од штете по његов највиши смер, по уметност, па с тога с правом очекујемо да се нашепозориште увек одржава на потребној висини и да поред осталог што боље васпитава књижевно-уметнички укус своје публике.

Ето, са таквим погледима ми смо радили на стварању овог позоришта, па убеђени, да ће се наше жеље и испунити за добро и за корист честитих и ваљаних Крајишника – ја у име целе Банске управе честитам одабраним и примљеним уметницама и уметницима прво ступање пред вас желећи им најлепши успех […]“ *______________________________

* Преузето из књиге Светислава Т. Милосављевића „Сусрети са краљем“.

Златно доба Бана Милосављевића

Др Љиљана ШЕВО, историчар умјетности

ЗЛАТНО ДОБА БАНА МИЛОСАВЉЕВИЋА *

Проучавање историје стваралаштва, историје уопште, понекад доводи у недоумицу – да ли је оно што седесило посљедица општег стања у некојљудској средини уодређеном времену, или се то „нешто“ десило захваљујући изузетној надарености, способности и моћи појединца? Да ли за ненадмашену класичну љепоту Акропоља треба захвалитисвеопштем полету атинског друштва након побједа над Персијанцима илиенергичној, визионарској личности Перикловој? У коликој мјери су највећа ликовна и литерарна достигнућа ренесансе била плод на дрвету економскогпрепорода друштва, а колико су зависила од двије-три личности из фирентинскебанкарске породице Медичи?

Крајем треће деценије ХХ вијека Бања Лука је имала све предуслове за општи стваралачки полет. Послије вијекова робовања под исламском и деценија под католичким окупатором, коначно слободан, са привредом у снажном успону и консолидованим грађанским друштвом, овај град је био спреман да процвјета. Спретност и одважност српских трговаца и занатлија током стољећа које је претходило, обезбиједила су им моћан капитал, а знатижеља и отвореност према новом и бољем, уз висок степен естетких амбиција, начинили су их носиоцима прогреса на свим фронтовима живота.

Градња монументалног храма у срцу града била је први корак у остварењу нагомиланих потенцијала. Први већи градитељски подухват у Бањој Луци након Првог свјетског рата, изградња Саборне православне цркве у центру града, 1925. године, био је више од градитељског подухвата. Ангажовање уваженог пројектанта из Београда, опредјељење за стил којим се настојао оживјети национални архитектонски израз, повјеравање израде унутрашње декорације цркве и иконостаса најславнијим сликарским именима тог времена, међу којима је био и Јован Бијелић – све су то потези са вишеструким посљедицама. Избор најбољих престоничких аутора и примјена најактуелнијих стилских кретања постаће образац у приступу сличним пословима. Истовремено, реализација Саборне цркве иницираће даљу изградњу околних простора, посебно у периоду Врбаске бановине.

Остаје отворено питање: да ли би све наведене претпоставке биле тако раскошно реализоване да се није појавила условима дорасла личност – бан Врбаске бановине Светислав – Тиса Милосављевић. Непосредно по доласку у Бању Луку бан Милосављевић је запазио да „… је Бањалука стара варош са широким и лепим улицама, али неизграђена…“

Бан Милосављевић имао је проницљиво око, способно да уочи богатство зеленила градских алеја посађених неколико деценија раније и да дјело својих претходника крунише једним централним и типично урбаним хортикултурним рјешењем. Тако је 1930. године оформљен градски парк, на мјесту на којем се налазило старо турско гробље. Симетрично ријешен, у стилу француских паркова, са централно постављеном фонтаном, парк је, како доликује, добио клупе, столице и ограду, засађено је дрвеће, украсно грмље и цвијеће, подигнута зграда Музичког павиљона у којем је недјељом свирао војни оркестар, а двије године касније, 1932, у парку је постављен споменик Петру Кочићу.

Осјетивши потребу за изградњом репрезентативног градског центра, овај енергични и предузетни ктитор модерне Бање Луке није оклијевао. У својим мемоарима бан Милосављевић каже: „Тешкоће су биле велике, скоро несавладиве: није било ни земљишта, ни пара, ни плана, а ни првог поимања каква зграда управе треба да буде. Но… Противу сваких очекивања и највећих оптимиста … ударени су и прошлог лета освећени темељи Банске управе у Бањалуци…“

То ће бити импулс за касније остварено симетрично рјешење трга, на чијим рубовима настају здања Банске управе и Банског двора, што ће имати даље рефлексије на формирање сусједних блокова. Два масивна објекта, градитељска остварења посебних вриједности, објединила су стилске елементе класицизма и средњевјековне српске архитектуре. Изнад улаза у Бански двор постављене су по двије слободно стојеће скулптуре – женске фигуре, персонификације Југославије, опет врхунска умјетничка остварења тада најчувенијег српског скулптора, Ђорђа Јовановића.

Зградом Банског двора започела је изградња новог градског блока, који је 1934. године својим габаритом заокружио објекат Народног позоришта – првобитно Дома краља Петра. Позориште је отворено 1930. године у кући Рудовића у данашњој Улици бана Милосављевића. У извјештају о отварању Народног позоришта бан Милосављевић је написао: „Најтеже је било решити питање позоришне зграде…Избор је пао на велику дворану Соколане, која је по својим димензијама и пространости једина могла да дође у обзир.“ За смјештај Позоришта извршена је рестаурација овог објекта. Посебно репрезентативно је била уређена сала – зидови су били осликани декорацијом са стилизованим биљним мотивима. Дворана с балконом примала је 400 гледалаца. Данас се у овој згради налази биоскоп Мултиплекс „Козара“(са пет сала). Свечана премијера у позоришту, уз говоре самог бана и високих званица, одржана је 2. септембра 1930. године, а на репертоару су били Нушићев „Хаџи Лоја“, Одавићеви „Хеј, Словени“ и Швабићев „Повратак“. У првој и другој сезони позориште је приредило 632 представе. Позориште је пресељено у нову, намјенску зграду 15. октобра 1934. године. Наиме, друштво „Змијање“ дало је иницијативу за изградњу Дома краља Петра I Великог Ослободиоца. На земљишту уступљеном од градске општине, у периоду од августа 1933. до септембра 1934. године, према пројекту инж. Јосифа Голднера, изграђена је зграда у којој су били смештени позориште, музеј, друштво“Змијање“, КАБ, а од 1935. године и Народна библиотека са фондом од 6000 књига.

Зградом Банског двора започела је изградња новог градског блока, који је 1934. године својим габаритом заокружио објекат Народног позоришта – првобитно Дома краља Петра

Личност са цјеловитом визијом, бан Милосављевић, умио је да повеже своје задужбине општим духом културног полета. Након откривања споменика Петру Кочићу 1932. године у позоришту је одржана свечана академија и одигран Кочићев“Јазавац пред судом“. Била је то посебна прилика за обједињавање задужбинарских заслуга, а најприкладније мјесто за ту синтезу био је управо театар.

Зграда позоришта из 1934. године је репрезентативно јавно здање, стилски одређено елементима Баухауса, али уз задржавање неких одлика неокласицизма. Излазећи дужим странама на двије улице – Улицу краља Петра I Карађорђевића, некадашњи Царски друм, и на улицу која данас носи Милосављвићево име – зграда позоришта диспозицијом представља својеврсну угловницу. Њен угловни карактер није наглашен, будући да је централно прочеље обухваћено са бочних страна полукружним сегментима који ублажавају ту угаону карактеристику диспозиције објекта. Бочне стране имају, за модерну архитектуру карактеристичне, вертикалне нагласке, док је зидно платно издијељено једноставним низовима прозора приземља и спрата, чија се хоризонтала измирује са вертикалом над бочним улазима. Најуочљивији елементи класицизма – тријем на канелираним стубовима и забат над њим – дају репрезентативност главном улазу на прочељу. Еклектика је заокружена примјеном фолклорних мотива на рељефима постављеним у правоугаоним пољима симетрично с обје стране улаза. Ангажујући за израду ових рељефа Драгутина Инкиострија, бан Милосављевић је остао досљедан принципу примјењиваном при градњи јавних бањолучких зграда још од Саборне цркве, принципу одабира еминентних стваралаца као гаранције за квалитет нарученог посла.

Зградом позоришта бан Милосављевић заокружио је цјелину осмишљеног градског језгра, у коју ће се 1936. године укључити још и Хипотекарна банка, чиме је просторна цјелина центра Бања Луке била употпуности уобличена, као средиште које дјелује као јединствен урбанистички корпус.

Нешто раније, 1932. године, настали су објекти Хирургије, Офтамологије, Хигијенског завода, све у стилу модерне, формирајући својеврсни болнички комплекс. Бан Милосављевић заслужан је и за изградњу чиновничких павиљона, зграда чврсте форме, једноставно модерног изгледа, а за чиновнике је у центру града 1934. године подигнут још један стамбени објекат, савремен и репрезентативан. Исте године кад и Позориште, подигнута је и монументална зграда Соколског дома, савременог концепта, са кафаном, рестораном, кухињом, биоскопом, салом,трговинама у приземљу.

Оснивање Позоришта и градња посебног театарског здања не могу се одвојити од осталих задужбина бана Милосављевића. Зато је казивање о позоришту само фрагмент једне веће приче, која изгледа као бајка о срећним временима и добром владару. Ни седам деценија послије златног доба у којем настаде Позориште није превазиђена неодољива лепота двораца из те бајке.**

_______________________________

* Текст је преузет из позоришне монографије „70 сезона“, Народно позориштеРепублике Српске, БањаЛука, 1999. (стр. 12 – 15).

** Питање постављено на почетку текстани у овом примјеру неће добити само један одговор.

Потрага за слатком илузијом стварности

Младен Шукало, театролог*

**ПОТРАГА ЗА СЛАТКОМ ИЛУЗИЈОМ СТВАРНОСТИ

Смјена епоха и вијекова увијек су наговјештавале да ће нешто и да се деси са позориштем. Међутим, оно се стално одупирало свим ударима не мијењајући своју природу. А његова природа је записана у умјетничком чину који се заснива на илузији, на грађењу илузије чак и онда када је покушавају демистификовати или рушити, као што је чинио почетком овог вијека Луиђи Пирандело.

Није се само он играо с илузијом. Њене природе су били свјесни и стари Грци из чије културне колијевке израста и данашње схватање позоришта и позоришне умјетности.Та илузија је у природи сваког човјека. И због тога позориште опстојава. Ми прихватамо сваку понуђену илузију: чим се угаси свјетло у сали, подигне завјеса и упале рефлектори, заједно с глумцима или Хамлетима, Офелијама, Кир Јањама, Бановић Страхињама, Давидима Штрпцима улазимо у ону нестварну стварност за којом сви скупа чезнемо и проживљавамо неки други живот, који нам се само једном додјељује и зато нас чудесним магнетизмом привлачи да га поново тражимо. И да му се поново враћамо.

На прагу новог миленијума суочавамо се са низом питања која нису више само умјетничка, већ су прије свега технолошка, културолошка, цивилизацијска. Та размеђа је постала метафором или оградом помоћу које преиспитујемо више себе него оно што је створено у овом вијеку, односно једном или оба истичућа миленијума након Христа. Боље рећи, то преиспитивање је увијек ишло ка томе да увидимо, да одбранимо или обезбиједимо своје мјесто унутар оних вриједности којим смо се наводно руководили. Иста ствар је и са позориштем и позоришном умјетношћу.

Седам деценија постојања и рада бањалучког позоришта, позоришта које је својим именом увијек претендовало да буде позориште једне регије, а не једног града (Народно позориште Врбаске бановине, Народно позориште Босанске Крајине, Народно позориште Републике Српске), указују на потребу да се, напокон, поставе суштинска питања како његовог егзистирања као институције од посебног друштвеног интереса тако и као куће умјетности око које би требало да се окупљају различити умјетници, од књижевника преко ликовних стваралаца до музичара.

У нашој култури “народно позориште“ је требало да буде репрезент оног што се сматрало “државном умјетношћу“, односно да оно својом активношћу профилише суштину националне културе. Тиме су такве институције у неку руку требале да буду кључни арбитар не само у домену позоришне умјетности већ и других аспеката умјетничког исказа који је на било који начин у додиру са позориштем.

С друге стране, “народно позориште“ би својим критеријима морало, код дефинисања програма, водити рачуна о низу аспеката који се морају задовољити: на првом мјесту је његовање домаће и свјетске баштине, на другом је његовање свих жанровских облика, а потом слиједе други захтјеви као што је и његовање савремених драмских токова. То није схематизам који се једном постави и онда попуњавају празне рубрике. Ако се управо погледа протеклих седам деценија бањалучког позоришта, уочиће се различите претензије како управника, драматурга тако и, додуше посердно, глумачког ансамбла, које су се мијењале у различитим правцима. Јасно је само да није одњеговано глобално стилско опредјељење по којем би оно могло да буде препознатљиво унутар екс-југословенског глумишта (између два свјетска рата или након 1945. године). Недостатак стилског јединства условили су различити фактори, с једне стране различита хтијења појединих генерација, а с друге стране као објективна чињеница, условно речено вањске околности, од моћи и састава ансамбла до самог друштвеног амбијента.

Тако, на примјер, када је ријеч о домаћем драмском стваралаштву, Боривоје Недић (преводилац и приређивач сабраних дјела Виљема Шекспира), један од управника бањалучког позоришта, истицао је у неколико наврата да свако позориште, односно позоришни живот, своју пуну афирмацију досегну онда када се одњегује властити аутор, аутор из своје средине, јер се само тако употпуњује она спрега између сцене и гледалишта коју привидно дијели позоришна завјеса. То на овим просторима потврђује скоро култно извођење Кочићевог “Јазавца пред судом“, гдје је неколико деценија лик Давида Штрпца тумачио Владо Зељковић.

Било је покушаја у овом позоришту да се открију домаћи драмски писци: прије Другог свјетског рата су, рецимо играни комади Стевана П. Бјеловука (Врбашанка), Милорада Костића (Из нашег вилајета) те Расима Филиповића (Откако је Бања Лука постала), а послије рата извођени су драмски текстови Д. Мажара, Н. Кољевића, У. Ковачевића, Ј. Спреме, Р. Рисојевића, И. Бекрића, И. Хорозовића. Такође, у том аспекту су значајне врло честе адаптације прозних остварења Петра Кочића, Бранка Ћопића или Младена Ољаче, као и извођења драмских остварења тренутних чланова умјетничког ансамбла (Душан Ђ. Цветковић, Радослав Веснић, Раде Прегарц, Лојзе Штандекер). Међутим, све се увијек завршавало на покушајима. Локални колорит једном позоришту може да обезбиједи локални писац, а за седам деценија, ни један бањалучки књижевник није остао трајно везан за ову институцију: одговоре за ово би требало тражити на обје стране, како би се од локалног преко општенационалног могло доћи до универзалног, на онај начин како су локални, национални и универзални били грчки трагичари и комедиографи, или Шекспир, или Молијер, или Расин, или Шилер, или Ибзен, или Чехов, или Брехт, или Бекет, или Држић, или Стерија, или Нушић, или Душан Ковачевић…

Ипак, ни у једном тренутку се не смије заборављати да се, прије оснивања Народног позоришта Врбаске бановине, не може говорити ни о каквој позоришној традицији у Бањој Луци нити у Босанској Крајини. Спорадична гостовања путујућих позоришта скоро да нису оставила никаквог трага у смислу да се родила потреба да повремене аматерске (дилетантске) представе прерасту у организованије дјеловање и окупљање.

Други битан аспект у развоју позоришне умјетности су редитељи. Из данашње перспективе гледано, тешко ће се досегнути вријеме када су на бањалучкој сцени дјеловали као редитељи Александар Верешчагин, Александар Цветковић и Васа Косић, јер је тада овдашњим просторима провијавао најмодернији дух европских театарских дешавања не само по реализованим представама већ и по начину позоришног мишљења. Истина и касније је било значајних редитеља и још значајнијих представа, али све се то растакало у једно другачије конципирање друштвене улоге позоришта, поготово што, од времена када је управљао Предраг Динуловић, није више било редитеља који је трајно везан за Бању Луку (у смислу да је стално запослен), иако се у неколико задњих деценија доста Бањалучана школовало, а потом и афирмисало као позоришни редитељи.

Позориште не може да опстојава без глумца: иако је ова изјава отрцана, она се мора поновити, јер је низ глумачких великана југословенског глумишта своју афирамцију или стицало или потврђивало на овдашњој сцени. Не мисли се на оне глумце који су гостовали у појединим представама већ на оне који су својим квалитетима омогућавали реализацију трајније репертоарске политике. Како данас играти једног Хамлета ако у ансамблу нема глумца који може, у свим аспектима, да одговори захтјевима текста и драматургије коју је Шекспир понудио? Како припремати друге представе, ако се у постојећем ансамблу не могу направити одговарајуће подјеле у представама гдје се појављују ликови од стараца и старица до младића и дјевојака? О специфичностима стила да се и не говори. А позоришни стил почива управо на глумачком занату и у глумачкој умјетности. Раздвојеност занатског и умјетничког у позоришту се почела заборављати.

Када је оснивано позориште у Бањој Луци, задовољени су сви нужни критеријуми свеукупног позоришног живота. Од прве изведене представе на дјелу је била и позоришна критика. Ње данас нема. Заправо нема је читаву деценију. А када ње, као укупног рефлекса позоришног живота, нема – мора се запитати на којем је умјетничком нивоу позориште: квалитетан позоришни рад не пуни само позоришну салу већ нужно рађа и критичара.

Када је оснивано позориште у Бањој Луци, задовољени су сви нужни критеријуми свеукупног позоришног живота

Као општенационална институција, позориште својом синкретичном природом мора да буде огледало свега оног што се у једном друштву догађа. Оно осликава својим постојањем и кризе и успјехе, било да на те осцилације директно одговара, било да се оне посредно или непосредно уплићу у само његово фукционисање. Поред тих општих осцилација што се манифестују у постојању позоришта, и оно само је подложно властитим, само њему особеним осцилацијама. Неки театролози тврде да свако позориште има своје амплитуде раста које трају од осам до десет година, након чега наступају периоди опадања, односно стагнирања, рјеђе задржавање досегнутог умјетничког нивоа. Такве успјешне периоде бањалучког позоришта биљежимо у вријеме умјетничког руковођења Васе Косића и Боривоја Недића (прије Другог свјетског рата), затим у периоду од средине педесетих до средине шездесетих година када су умјетнички руководиоци и директори позоришта били Радослав Веснић, Драго Мажар, Фердо Делак и Предраг Лазаревић, те седамдесетих година када су на челу ове институције, у различитим улогама, били Предраг Динуловић, Фрањо Петрушић и Богдан Јерковић. Задржавање достигнутог нивоа или очигледан пад квалитета у вријеме када су на челу ове куће били неки други руководиоци (административни или умјетнички) само потврђује тезу о позоришном трајању као низу успона и падова.

Наравно да се сви поменути и неспоменути периоди осликавају кроз различите интенције и усмјерености репертоарске политике, али је јасно да у свему овом недостаје једна свестранија анализа свих аспеката позоришног дјеловања а на основу које би се могао створити оквир за задовољење свих суштинских аспеката за нормално функционисање овакве институције чији стил, као одраз средине у којој дјелује, намеће правце по којима се може и треба да развија.

Овакво процјењивање рада бањалучког позоришта у историјској перспективи могло би да наговијести могућност успона ове институције. Али, та перспектива или боље рећи историјске околности саме по себи нису довољне да би једно позориште доживјело успон. Успону позоришта је потребна општа клима око позоришта, затим његов најнужнији материјални и кадровски статус, као и одговарајућа умјетничка политика саме институције. Мора се признати да у посљедњој деценији ни један од ових елемената није био на завидној висини да би се обезбиједила суштинска позоришна функција куће која посједује епитет “народна“.

Некада је на овој сцени бивало по четрдесетак премијера, па се то смањивало на минимум, али због измијењених и друштвених и културних и политичких и умјетничких околности. Више нема ни ансамбла који броји више од тридесет-четрдесет глумаца, нема више ни онакве атмосфере, боље рећи позоришног живота, што би могли апсорбовати више од десетак премијера. Као што нема ни других потребних услова да се на ширем простору, ван Бање Луке, могло организовати стотињак и више изведби.

Нови миленијум ће свакако тражити одговоре на сва ова питања која су начелно дотакнута, као и на она која можда у овом тренутку измичу из видокруга. Оног тренутка када буде основа сваког разговора свијест о томе да је позоришна умјетност колективни чин, онај колективни чин који искључиво и једино почива на индивидуалним вриједностима, моћи ће да се очекује покретање с мртве тачке.

Неки предуслови за другачије функционисање позоришног живота око Народног позоришта Републике Српске већ се назиру (Академија умјетности са драмским, ликовним и музичким одсјецима, Филозофски факултет, Академија наука и умјетности РС), али осека у укупном културном животу тиме још битније није измијењена. Јер четири премијере у једном националном позоришту само су нужно зло које може тренутно да обезбиједи преживаљавање у којем се ништа суштински не може промијенити на умјетничком плану. Чак евентуални схематизам репертоарске политике којим би се задовољавали основни аспекти дјеловања институције прије може да буде замка него оправдана тежња за умјетничким профилисањем властитог стила.

Другачије речено, док не буде квалитетног ансамбла са више од тридесет глумаца, док не буде минимум десетак премијера, те док ово позориште не буде имало на репертоару писце из властите средине, неће бити суштинских предуслова за стварање позоришне особености Народног позоришта Републике Српске, односно оног позоришта које би било по мјери становника и Бање Луке и Републике Српске.

И тек тада ће моћи да се поведу и разговори о томе какве би могле да буду путање развоја или какав је неопходан умјетнички профил националне институције од посебног друштвеног значаја, а што би увијек морало да буде исходиште једног периода какво је обиљежавање седам деценија трајања.

*Аутор је магистар књижевноисторијских наука са Филозофског факултета у Бањој Луци и предсједник Управног одбора Народног позоришта РС.

**Текст је преузет из позоришне монографије “70 сезона“, Народно позориште Републике Српске, Бања Лука, 1999. (стр. 16 – 18).

Народно, национално и једино

Бранко Брђанин, драматург, НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

НАРОДНО, НАЦИОНАЛНО И ЈЕДИНО

CUIUS PANEM EDO, ILLIUS CARMINA CANO…?

(Народно позориште у Бањој Луци: покушај историјске панораме репертоара)

Дефинишући појмове, мјесто и улогу „народног“ и „националног“ – преко репертоара и реализација-представа – у различитим историјским етапама и контекстима, до одређења карактера конкретног позоришта, са аспекта могућег одговора на тему, о националном и (ИЛИ) националистичком позоришту; посебно у годинама расплета.

(Сјећање: БАНОВИЋ СТРАХИЊА Б. М. Михиза, Градимира Мирковића и Добривоја Стефановића… десет година послије)

Од самог оснивања првог „сталног“-професионалног позоришта у Бањој Луци (у „послиједејтонској“ Републици Српској, одлуком Скупштине РС, ово позориште је „државно“, тј. национално, али је и ЈЕДИНО, поред „Дјечијег позоришта РС“ /основаног 1955/, које постоји у српском ентитету Босне и Херцеговине) у жижу је постављена, поред просвјетне-„општекултурне“ и национална „намјена“, али и одређење према културно-политичком КОНТЕКСТУ (претходећа аустроугарска анексиона владавина, Први свјетски рат, ослобођење и „уједињење“ словенских народа у Краљевину Југославију, државу „Срба, Хрвата и Словенаца“). А све у драматичним околностима које су претходиле оснивању Позоришта, након „шестојануарске диктатуре“ Краља Александра 1. Карађорђевића, 1929. и новог устројства државе, на девет „бановина“, када ће Бања Лука /наредних 10 година/ бити „главни град“, иако до тада тек једва (европска) варошица1. Друштвени, политички, али и „национални“ план, дати су са уклоном ондашње „бановинске“ и југословенске (краљевске) замисли2 и пропаганде:

„Позоришна уметност у Босни и Херцеговини за време четрдесетогодишње аустро-мађарске владавине била је од стране управљача угњетавана и одбацивана, јер се знало да би она у оквиру националног репертоара имала снажан утицај на народни дух/…/ Народно позориште, уопште узев, једна је од најважнијих установа за васпитање народа и омладине, оно је управо пионир културе, уметности и народне мисли/…/ Али, очевидно је, да обзиром на садашње прилике у нашој уједињеној и јединственој држави у којој југословенска идеологија тријумфује на свим странама и има тако снажан корен у народу – та просветна улога нашег позоришта не мора бити од штете по његов највиши смер, по уметност, па с тога с правом очекујемо да се наше позориште увек одржава на потребној висини и да поред осталог што боље васпитава књижевно-уметнички укус публике…

Ето, са таквим погледима ми смо радили на стварању овог позоришта“,3говорио је, 18. октобра 1930. године (четрдесет и седам дана од потписивања оснивачког акта!) у намјенски адаптираној згради „Соколског дома“, некадашње „Палате Рудовића“, први Бан Врбаске бановине Светислав -Тиса Милосављевић, на свечаности отварања првог позоришта не само у Бањој Луци него и у цијелој регији, са више од милион житеља. (Увид у историјски културолошки контекст показује да у цијелој БиХ, у то вријеме, постоји једино још и професионално – народно – позориште у Сарајеву. Или, горко шаљиво: једно позориште на милион душа!)

Историја4 биљежи да су се те вечери на сцени извеле три једночинке: Нушићев Хаџи Лоја5, Одавићева Хеј, Словени6 и Швабићев Повратак (све у режији Димитрија Раденковића, „члана београдског Народног позоришта, као госта“, како – дословно – наводимо са аутентичног позоришног плаката; сва три очигледно ПРОПАГАНДНА комада, са позиција владајућег унитарно-југословенског „национализма“). Четири године касније (отворена на сцени Кочићевим Јазавцем пред судом, октобра 1934 – сатиром са политичком „позадином“, усмјереном на исмијавање аустроугарске власти, са националних „позиција“, ако се и оне не могу подвести под појам националистичког7 ) довршена је нова зграда Позоришта, са именом ДОМ КРАЉА ПЕТРА ПРВОГ ОСЛОБОДИОЦА, под којим дјелује све до избијања Другог свјетског рата. Рекли бисмо, право НАЦИОНАЛНО позориште са „национално-пропагандним“ репертоаром.

*
Од „рођења“, дакле, замишљено (и остварено!) као национално, бановинско („државно“) и позориште шире административне цјелине („Мркоњића Крајина“; област у „Независној држави Хрватској“; „Босанска Крајина“; „Крајина“; Република Српска); 76 година непрекидно је дјеловало и у најнеповољнијим околностима (чак и у периоду њемачко-усташке окупације, истина као хрватско – поново, дакле, НАЦИОНАЛНО – „народно казалиште“), будући увијек – како су хроничари тачно опазили – „више од позоришта једног града“; и под називима: НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ БОСАНСКЕ КРАЈИНЕ и КРАЈИШКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ, све док није добило одредницу и значај националног позоришта Републике Српске; мијењало је имена и (различите) националне КОНТЕКСТЕ, не прекидајући рад ни кад је било тешко оштећено у разорном земљотресу 1969.

Већ у првим сезонама (1930/31. тридесет и пет, 1931/32. тридесет и двије премијере!) поред Стерије, Нушића, Пеције, Ћоровића, Сремца, Шантића, Кочића, Огризовића, Ива Војновића, Назора, Јосипа Кулунџића, Глишића, Илије Округлића-Сремца, Крлеже и иних, биљежимо премијерна извођења дјела Шекспира, Гогоља, Е. Ростана, В. Сардуа, Јоханеса Нестроја, Молијера, С. Мома, Диме-сина… У ондашњем, југословенском контексту, видљиво је да у репертоару нема (нововремених, данашњих) националистичких предрасуда. И репертоар страних комада свјетских аутора је, такође, данашњим рјечником речено, МУЛТИКУЛТУРАН. Деценијама уназад био је профилисан према мјесту, улози и „задатку“, звању и позвању „народног позоришта“ у – на просторима бивше Југославије – традиционалном поимању (од првих „националних позоришта“): класични свјетски и комади домаће драмске баштине, уз отварање – кадкад веће и слободније, често скромно и недосљедно – према новој, домаћој и страној литератури.

И увид у репертоар8 бањолучког Позоришта у сезонама између 1941. и 1945. године, у периоду њемачко-усташке окупације и Другог свјетског рата, показује у основи ИСТОВРСНО ОПРЕДЈЕЉЕЊЕ: играју се комади (тада) „домаћих“9 (националних) аутора, Хрвата и „м/М/услимана“10; углавном незнатне стварне литерарне и позоришне вриједности, али региструјемо и дјела „доказаних“ аутора11. Уз сценске комаде свјетских писаца: укупно педесет и четири премијере за три сезоне, до слома фашиста и „Независне државе Хрватске“12.

Одмах након Другог свјетског рата, нова власт профилише нови репертоар, ама конструисан по сличном обрасцу: умјесто њемачких и италијанских, сада се играју „савезнички“ аутори, понајчешће Руси -„совјети“. „Домаћи“ репертоар се профилише на новом југословенском (социјалистичко „братство и јединство“) концепту, али у основи ИСТО. Друга су имена писаца и наслови дјела; позориште је остало и „народно“ и национално. (По специфичном титовском „рецепту“: БиХ није ни српска, ни хрватска, ни муслиманска него И српска, И хрватска И муслиманска! Као да слутимо призвук негдашњег „југословенског национализма“, зар не?)

Одмах након Другог свјетског рата, нова власт профилише нови репертоар, ама конструисан по сличном обрасцу: умјесто њемачких и италијанских, сада се играју “савезнички” аутори, понајчешће Руси -“совјети”

Са аспекта политичке контекстуалности РЕПЕРТОАРА, посебно је занимљиво доба с краја 60-их и почетка 70-их година прошлог вијека, (сецесионистички „мас-пок“, хрватска „липањска гибања“; српски „либерализам“, шиптарски сепаратизам и албански „иредентизам“; слуте се припреме за промоцију нове нације, Муслимана, будућих Бошњака…) вријеме унутарјугословенских националних-националистичких „прољећа“: раздобље 1970-1972. је једини период када се у бањолучком позоришту искључиво играју комади ДОМАЋИХ писаца13!

*
И посљедњи период, година расплета (од 1990) и насилног распада /још једне/ Југославије, са аспекта наше теме, можемо приказати помоћу репертоара извођених представа: свитање „крваве зоре“ над умирућом земљом, „потрошеном“ Југославијом, бањолучко позориште је дочекало премијером комада ЗОРА НА ИСТОКУ Гордана Михића, у режији Владимира Лазића (22.02, 1992). „Државна политика“ је – као и држава – озбиљно уздрмана, ако не и разорена: позориште је, као ријетко кад (никад, до тада?) у interregnuum-u, препуштено само себи . И, зашто и то не рећи, ту „стечену“ аутономију није злоупотријебило… Ансамбл још увијек чине „предратни“ чланови (и вријеме је, тек, предратно!): Никола Јурин, Златко Феликс Прегл, Марјан Пехар, Борис Стојановић, Едина Бадић… Ускоро већ /1993/ на „каст-листи“ остаје једва осам умјетника (одлазе „мултинационално“, и Срби и „остали“, Живомир Личанин, Љиљана Јосиповић, Богданка Савић, Бора Ненић, Борис Пржуљ… али се и остаје, исто тако). Чинило се да ће се утулити свјетла, и „спустити завјеса“, не само на сцени него и у самом здању Позоришта. Као што се навукао црни застор – као барјак и као покров – (са КОНТЕКСТУАЛНИМ нијансама, наравно) изнад тужне земље сељака на брдовитом Балкану (из КРВАВЕ БАЈКЕ14) „од Вардара до Триглава15“.

На репертоару су КУС ПЕТЛИЋ А. Поповића у режији Драгољуба Мутића (6. 12, 1990); Нушићева ВЛАСТ (19. 04, 1991) Петра Зеца; ВОЉЕТИ ЧЕХОВА /Медвјед-Просидба-Свадба/ Градимира Гојера (19. 09, 1991); Алдо Николај, НИЈЕ БИЛА ПЕТА, БИЛА ЈЕ ДЕВЕТА /Укокај мога мужа/ (12. 11, 1991); Фејдо, ИДЕМ У ЛОВ (3. 03. 1992)… рјечју, незанимљиво (са аспекта наше теме, Народна позоришта и националистичко позориште, наравно),“мирнодопски“; као да Позориште не учествује у (ондашњем) времену. А онда су топови загрмјели… Музе, истина, нису (потпуно) заћутале, али све скоро да је стало…

Од избијања грађанског рата у бившој БиХ (почетак априла 1992) Позориште поставља СЕМЕ Мирољуба Недовића (19. 10) – антиратни комад, драмском радњом „смјештен“ у Србију, непосредно уочи и почетком Другог свјетског рата. Хватајући дослух са својим временом, представа се усредсредила на личну драму (трагедију?) појединца на фону друштвених околности великих прелома и полома, истичући општељудски план, чак отворено исказујући „идејни став“ – посљедња реплика у представи биће довољно илустративна – Поубијасмо се, а рат није још ни почео…16

У сљедеће три године четири комада домаћих аутора и пет ненационалних: од БОИНГ-БОИНГ Камолетија, два водвиља Реј Кунија, преко драматизације ГРК ЗОРБА, до „посрбе“ Мрожекових ЕМИГРАНАТА /јуна 1995/; од тада – уз окончање грађанског рата у БиХ и дјетонску „представу“ – гинуло се за слободу, немо/ али с песмом уместо јаука17… – све до 19. 01, 1996. нема позоришних премијера. ЂЕНЕРАЛ МИЛАН НЕДИЋ /16. 04, 1993/, ПРИНЦ РАСТКО-МОНАХ САВА /27. 01. 1995/ (уз ОЖАЛОШЋЕНУ ПОРОДИЦУ /18. 10, 1993/ и обнову ЈАЗАВЦА ПРЕД СУДОМ)… На питање да ли су то наслови националног позоришта, одговор мора да се изведе уз уважавање КОНТЕКСТУАЛНОГ одређења и комада и представа (општа стагнација, посебно на плану културе, умјетности и стваралаштва /“где идеологија трчи – живот храмље“, вели пјесник Вито Марковић18, а ми додајемо: умјетност „ћопа“ или „пуже“?/; окружење грађанског рата, национална преосјетљивост… некоме је чак пало на памет да у пометњи задњег чина „догађаја“ стави под пушку-спроведе мобилизацију студената, а потом позоришних и других културних радника). Ни у ауторској замисли, поготово у конкретној реализацији, а ни у рецепцији, Позориште није дјеловало у смислу и смјеру острашћеног национал-шовинизма. (Наравно, и ово – као и свако – тумачење највише зависи од угла гледања, или питања; по старој босанској крилатици: кадија те тужи, кадија ти суди…) Са становишта пријема ПУБЛИКЕ присутан је моменат епохалног хоризонта очекивања; погодује „лењости интерпретативних стратегија“ и неконфронтирања са јавном истином.

И сама чињеница да неко позориште поставља комад Синише Ковачевића који се позабавио стварно крвавом српском „псеудоисторијом“, могла би послужити некоме („кадији“?) да импутира националистички приступ. De gustibus… (Позоришну „причу“ о српском „хероју“ или „квислингу“ донио је Србин, Србима; о Србима… Без накнадних учитавања, то јесте /трагична/ драма појединца и народа. Тако је замишљена, тако постављена и играна, а тако је и примљена од публике.)

Позоришна прича о Немањићима и српским светитељима поготово ТО није (националистичка); ама ко ће га знати… Можда је – за некога – и само посезање за националном историјском темом (без травестије у приступу), не само национална идеализација него и националистичко позориште? Могу се и о овој текстовно-сценској „сликовници“ Милована Витезовића „поломити копља“, бојовати на попришту сучељавања „националног“ и „националистичког“, али то је већ питање за патологију нимало-неутралне „накнадне памети“. Национални ресантиман и у овом комаду могуће је доживљавати, међутим, као наглашено националан, без сумње. То је, уосталом, и била намјера и „намјена“ представе (премијерно изведене на Савиндан!); али без учитавања“националистичких“ или шовинистичких конотација.

*
Предахнимо од историје-вратимо се у прошлост: прољеће, маја, десетог, 199619: премијера је БАНОВИЋ СТРАХИЊЕ, Борислава Михајловића МИХИЗА; поставка /сценограф, режисер/ Градимира Мирковића, у улози Југ-Богдана Добривој Стефановић. Нема их више. А са нам су… Ноћ уочи страшног дана. Црна ноћ уочи страшног дана. Страшна ноћ уочи црног дана… потакнут мишљу костимографа (Милица Радовановић; музика Зоран Христић), опредјељујем се за „најтачније“. Можда, ипак, само ноћ уочи дана? Као Андрићев везир Јусуф – нека на „тариху“ не буде ништа. У ћутању је сигурност…

„ДЕМИТОЛОГИЗАЦИЈА, кључна ријеч за разумијевање (и ове) драме досљедно је проведена“, остаје у драматуршкој биљешки програма представе; и „Истовремено, Борислав Михајловић је успио да створи нове основе и нове темеље за један НОВИ МИТ. Мит и вјеровање у свијет више правде, толико праведне да више није људска, него изван овог свијета и ових људи“.Тај Грацин Бановић, Михизов, Добричин, Народног позоришта Републике Српске, из маја 1996, тек што је минула страхота (и тјескоба!) минулих црних дана и још црњих ноћи, скровити је бисер репертоара, скрајнут у сјећања…

Када је Б. М. Михиз, у Ровињу (љета 1962) – за само непуна два мјесеца – без претходних припрема (није, кажу прочитао ни једну дотадашњу српску драму истог наслова и теме, а ни саму народну пјесму од које баштини фабулу за свој сиже: „Знао сам је напамет“, веле да рекао) написао БАНОВИЋА, то је био преокрет. (Само годину дана раније, на Скупу сличном овоме, „Наше позориште данас“, Јован Ћирилов ће саопштити: „Нашу савремену драматургију мимоишле су теме из наше националне прошлости, јер су још пре неколико деценија биле велики знак регионалности наше књижевности и показатељ оних неколико чувених корака заостајања за Европом“20.) Након тридесетих година („косовска тетралогија“ Николе Т. Ђурића 193-32. и Милош Војиновић, 1934), у три сљедеће деценије у српској драми изостају теме древне националне историје и епике. А онда је Михиз, на велика врата, на сцену увео БАНОВИЋА. Играли су га „на све стране“ (у Бањој Луци већ 1963, одмах након Београда) и са одушевљењем. Поуздано можемо устврдити да то „одушевљење“ није било националистичко (тадашње, „режимско“, гледање већ на национално а поготово националистичко, даће нам за право).

КОНТЕКСТ у коме сагледавамо и ову представу репертоара, свакако, помоћи ће да са мање огрешења одредимо и његов карактер са аспекта наше теме. Ваља имати на уму и да се (теоријски) рецепција тек сматра коначним остварењем дјела… Бановић Страхињу играли смо интегрално, са незнатним скраћењима; у КОНТЕКСТУ се комад доживљавао као „директан пренос“. Страхињина суморна меланхолија (он хоће оно што мора), цинизам Југ-Богданов и полетна (олако обећана) брзина млађаног Бошка Југовића. А Влах-Алија као СТВАРНА ПРИЈЕТЊА. Питања… Њордс, њордс, ох њордс!

Дакле, да ли је Михизов Бановић Страхиња „национални“ комад? Прворазредан, скоро „прототип“. А да ли је националистички? Није, наравно.

*Из касарне (болнице, затвора, логора… рата) се иде брзо (журно). Са гробља се враћа полако…21 РЕПЕРТОАР се послије грађанског рата у БиХ (до1998), формира у новом и другачијем друштвено-историјском, културолошком и антрополошком контексту, али и суочава са другим и другачијим „хоризонтима очекивања“, и интерпретативним стратегијама. Слиједиле су седам представа по текстовима страних аутора (издвајамо Шоов ПИГМАЛИОН, БУБА У УХУ Фејдоа, драматизација ДАМА С КАМЕЛИЈАМА, ИЗА КУЛИСА Мајкла Фрејна) и „домаће“: СИЛЕ У ВАЗДУХУ Небојше Ромчевића (периферијско сивило свакодневнице, стварне и метафоричке; драма нововремених „лишниј“-нишчих-људи и трагика њихових узалудних „нада и очекивања“) те МАЈ НЕЈМ ИЗ МИТАР (ћирилицом) Виде Огњеновић (дирљиви комад о печалбарима, који сањају „нови свијет“ ама и повратак, остајући у раскораку, ни-тамо-ни-овамо, са обје ноге у ваздуху; нити су одавде отишли у духу, нити су тјелесно тамо стигли). А онда је (17. 10, 1998. уз рођендан Позоришта) дошао КОМАНДАНТ САЈЛЕР22, Михизов. Узбудљива драма, о национализму! (Иако „прејака ријеч“, прилика је за катарзу?)

Драма о ЗЛОЧИНУ расе, крви и тла, парадокс („есесовац“ открива да је ванбрачни син Јеврејина; истину му саопштава лажни отац, Нијемац… инсценирано самоубиство или убиство-нови злочин у име националсоцијализма?) Позориште се конфронтирало са јавном истином (Мелцингер); а у намјерама и у „рецепцији“ било анти-националистичко. Храбро? Не. Само досљедно. Национално!

Потом ГЛУМАЦ ЕДМУНД КИН, па Гогољева ЖЕНИДБА, а онда (1999) ЛИЗИСТРАТА /по Аристофану, адаптација Кокан Младеновић и „препјев“, потпуно оригинални стихови Гордана Маричића/: дјело које „нарушава модел“ рецепције: дјело које разара „епохални хоризонт“, антиратно (то је, уосталом, било и СЕМЕ!) антинационалистичко у сасвим новом кључу, супротном лењости, нових интерпретативних стратегија („дописивање“ међу Аристофановим „дамама“ „Жене са Кавказа“, Муслиманке и Далматинке-Хрватице; пародиране националне „светиње“, „кнежева клетва“…).

Почео је, по свему, период „отварања“ и преиспитивања; театарског трагања, питања и сценских одговарања. Позориште је директно ушло у своје вријеме…

Слиједила су два Шекспира23, БОГОЈАВЉЕНСКА НОЋ и САН ЉЕТЊЕ НОЋИ24; СМРТ И ДЕВОЈКА25 Ариела Дорфмана, БАЈКА О МРТВОЈ ЦАРЕВОЈ КЋЕРИ и КОКОШКА26 („транзициони“ комади „новог руског Чехова“) Николаја В. Кољаде, ЗАГОНЕТНЕ ВАРИЈАЦИЈЕ Е. Е. Шмита, ТРАМВАЈ ЗВАН ЖЕЉА, Тенеси Вилијамса (у „кључу“ обезљуђења новог свјетског поретка), МАНДАТ (нестварна гротеска из стварног живота) Николаја Ердмана, Лоркин „клаустрофобични“ ДОМ БЕРНАРДЕ ОД АЛБЕ…ЛИЦА АНАЛФАБЕТА,турбо-трилер по Нушићу, реинтерпретација класике у контексту изобличавања српске посљератне стварности и пародирање националних клишеа; ТЕБАНСКА КУГА, Велимира Лукића (са „новим боговима“ и целуларним телефонима), ЉУБИНКО И ДЕСАНКА оца српске „авангарде“ Александра Поповића, Симовићево ЧУДО У „ШАРГАНУ“, са централним српским „топосом“-кафаном; Стеријина ЛАЖА И ПАРАЛАЖА (адаптирана „сага“ о националним преварантима „свих времена“), КАКО ЗАСМЕЈАТИ ГОСПОДАРА Виде Огњеновић (о нама-позориштницима и „владарима“, нашим), Србљановићкине ПОРОДИЧНЕ ПРИЧЕ27 (о нама, свима); праизведба НАКАЗА Богдана Шпањевића (драма о посљедицама рата – скоро документарна – „вијетнамском синдрому“ и избјеглицама, времену у коме људски живот не вриједи ни пару)… све до данас.

* Покушај историјске панораме репертоара, уз КОНТЕКСТУАЛАНИ приступ и уважавање начела ТЕОРИЈА ПУБЛИКЕ, са нужним разграничавањем појмова, дају могуће ваљане одговоре из прошлости на питања постављена данас, кад – након свега – СВЕ изгледа другачије… СТАЛНА ЈЕ ЈЕДИНО ПРОМЈЕНА!

Позориште је одувијек политичко (Зигфрид Мелцингер), а смјењивање је једина константа: мијењају се државе и контексти; мијењају се називи Позоришта, имена аутора и комада, ансамбли и замисли. Позориште је бивало стално другачије, а увијек исто, „народно“ и национално; једино! *

И, вратимо се на почетак; кренимо од имена: већ у самом називу (nomen est omen) видљиво је да Позориште у своме имену садржава назив ентитета БиХ, подразумијевајући географско-територијално а не национално. Поред (већинских) Срба, чланове колектива чине припадници и осталих народа, али је и публика вишенационална… Сагледавање питања Народног позоришта и националистичког позоришта даље се усложњава уникатношћу позиције Позоришта као ЈЕДИНОГ: мора да задовољава све потребе (а да се одупре комерцијализацији и „нижим укусима“); не може да профилише искључиво националном театру припадајући репертоар. (О огледању и „надметању“ са другим сценским „кућама“ из непосредног окружења нема ни помена, пошто ни не постоје!) А при томе ваља остати и бити: и народно и национално…

Хотећи живље позоришно збивање, отвореност и повезивање са другим и другачијим НАЦИОНАЛНО ПОЗОРИШТЕ иницира и помаже развој и дјеловање институција позоришне умјетности на ширем простору (оснивање Академије у Бањој Луци, 1998. и иницирање нових театара, нпр. у Источном Сарајеву, помагање аматерских или полупрофесионалних сцена, као што је „Позориште Приједор“ и сл.) Народно позориште РС у Бањој Луци је од 1998. покренуло ТАТАР-ФЕСТ, до данас стални позоришни фестивал, смотру најбољих представа, које кандидују позоришта-учесници, са свих бивших југословенских простора (Словенија, Хрватска, Македонија, Србија и Црна Гора те други ентитет-Федерација Босне и Херцеговине).

Учешћем на позоришним фестивалима, такмичењима и ревијалним смотрама, у БиХ (МЕС, Брчко, Зеница, Јајце) и Републици Српској, као и Србији и Црној Гори, уз више значајних награда, Народно позориште Републике Српске показује у стварности колико је свјесно не само свога циља и „задатка“, него и древне истине да умјетности нема без самјеравања!
__________________________________________
1. „…стара варош са широким и лепим улицама, али неизграђена“, пише, с јесени 1929. Светислав Милосављевић. „Крајем треће деценије XX вијека Бања Лука је имала све предуслове за општи стваралачки полет…“, вели Љиљана Шево, ЗЛАТНО ДОБА БАНА МИЛОСАВЉЕВИЋА, у монографији 70 СЕЗОНА, НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ, Бања Лука, 1999. (стр. 12)

2. Концепција „троименог“ народа – нарочито у „новоослобођеним крајевима“, чија је национална и конфесионална „клиничка слика“ заиста највише слична леопардовом крзну, каква је била поготово Босна и Херцеговина – истицање „југословенске националности“ у коју би се претопиле нације у ужем смислу, подразумијева нужност засебног схватања појма НАЦИОНАЛНОГ, односно „националистичког“; могло би се рећи да је „југословенско националистичко“ било, уствари замишљено као НАДНАЦИОНАЛНО /у односу на „засебне нације“/, остварено као МУЛТИКУЛТУРНО. Али, само са ужег, „унутрашњег“ аспекта, наравно, што не искључује стварно сасвим дугачије „конкретне реализације“, нити националистички прилаз „извањском“, „туђем“ и „окупаторском“.

3. Навод према мемоарској књизи – Светислав Милосављевић, СУСРЕТИ СА КРАЉЕМ, 1929-1934, (приредили: Н. Радмановић, В. Стошић, Д. Вржина), „АРХИВ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ“, Бања Лука, 1996.

4. Подаци о репертоару (до 2000) у даљем тексту из монографија Позоришта (1980, 1990. и 7О СЕЗОНА, 1999).

5. И, ево, већ од првог „чина“, од прве премијере, дошло је и до првог НАЦИОНАЛИСТИЧКОГ „испада“ (извор-СУСРЕТИ СА КРАЉЕМ, навођено дјело): у часу када се са сцене – како је и написано у Нушићевом тексту – чула „реплика“, ријеч Шокац (Хрвати у БиХ је интерпретирају као погрдну!), настало је бурно демонстрирање, а потом и напуштање позоришне сале дијела публике, Хрвата, католика и фратара – „ХАЏИ ЛОЈО: То ви питате с ким, ви који сте подијелили један народ у три вјере, па одвојили га један од другога, тер се сад свако за се пита: с ким ће? А зар ти не знаш да под кубетима ове џамије има довољно мјеста и за Србе и за Шокце, само када је у нашијем срцима довољно мјеста за њих“. Нушићева „актовка“ се одликује наивношћу готово ПЛАКАТСКЕ ПРОПАГАНДЕ југословенског „национализма“, познатог у социјалистичкој ери под формулом „братство-јединство“ (брат је мио-које год вјере био) ; извјесно је да „инцидент“ на свечаности представља (националистичку?!) рецепцију-реакцију једног „национализма“ на други „национализам“: комад је и писан и интерпретиран са позиција унитаристичког („југословенског“) национализма, супротног уже схваћени „национализмима“, заснованим на вјерској особености „троименог народа“.

6. Може ли се и замислити ПРОПАГАНДИСТИЧКИЈИ „унитарно-националистичкији“ наслов, примјерен самој свечаности? Занимљиво, испод истог наслова обрела се, само десетак година касније ХИМНА „нове Југославије“. Дакле, „премијера“ народног позоришта у Бањој Луци била је и те како национална, ако не и „националистичка“.

7. Један од најигранијих српских драмских комада, иначе неизразитих драматуршких квалитета, у изразу близак приповједачком – једночинка – праизведбено је постављена у београдском Народном позоришту, 1905. Занимљиво је да се наглашена „политичка“ димензија комада изводи не толико из самог дјела, колико из бурних реакција бројне публике, још и више из чињенице да је“KundK“ влада упутила демарш влади Краљевине Србије поводом представе, а комад је скинут са репертоара. Све у политичком КОНТЕКСТУ „анексионе кризе“ и скорашњег „царинског рата“. (О књижевној и позоришној рецепцији Кочићевог дјела види више у нашем прегледном раду ПРИПОВЈЕДАЧКО И ДРАМСКО, сто година од праизведбе „Јазавца пред судом“, у часопису БАШТИНАР, Брчко, 2006. /стр. 39-45/)

8. Од (већ 5.XI) Руже Луције Петелинове, Прва круна и Јосипа Еугена Томића, Вероника Десенићка (8.XI, три дана касније!), преко Расима Филиповића, Мошћанице, водо племенита (7.X, 1942), Прошетала Хана Пехливана, Откако је Бањалука постала, до Јакше Кушана, Заплакала стара мајка Џафербегова, и даље: Ахмед Мурадбеговић, Расемин севдах, Милан Беговић, Без трећега, Милан Огризовић, Хасанагиница, до Алије Наметка, Омер за наћвама или Енвера Чолаковића, Моја жена крпи чарапе и Сулејмана Алечковића-Суле, Иза мушебека… Очигледно је наглашено присуство „домаћих“ аутора, чак локалних, по значају и дометима. Али, и тада репертоар чине дјела страних аутора (мимо ДОМИНАТНИХ њемачких и италијанских), биљежимо Достојевског, Понижени и увријеђени (20.IV, 1942) и Гогоља, Женидба, као и комедију Брендона Томаса, Карлова тетка.

9. Квислиншка (усташка) НДХ поглавника А. Павелића за четири године трајања и „аншлуса“ БиХ – треба ли икога подсјећати – била је шовинистичка и расистичка, а Срби (гркоисточници) у њој „нису обстојали“ (масовна убијања, прогони, протјеривања и насилна покрштавања у римокатоличку вјеру) тако да на репертоару нема српских аутора.

10. Све до седамдесетих година XX вијека неиздиференцирама етничка група, словенска, језички „српскохрватска“; одређена вјерским називом. Пропагандни „слоган“ усташке власти био је : „хрватско цвиеће“ (тадашњи правопис).

11. Огризовић, Беговић или Мурадбеговић (који је том периоду и ендехазијски „интендант“ сарајевског НП).

12. Подаци за посљедњу, једину у сезони 1944/45. представу Витропир, Адалберта Кузмановића /Кузма Новић/ су „посредни“, непотпуни и недовољни. Доносимо овдје и један, најблаже речено, бизаран „СЛУЧАЈ“, ванпозоришни и „неумјетнички“, али КОНТЕКСТУАЛАН, мало познат (извор-Јован Бабић, ДРАКУЛИЋИ, Бања Лука, 2001), потврђује да је У ЗГРАДИ Позоришта – као у касарни – зиме 1941-2. (управо док се спремала позоришна премијера, МОШЋАНИЦЕ….) била смјештена јединица Францетићеве усташке црне легије (припадници нису били са локалног терена) , да би остала што боље скривена за домаће становништво; како би несметано могла извршити геноцидни злочин над недужним становништвом бањолучких села Дракулић, Шарговац и Мотике, када је у једном фебруарском дану 1942. убијено, и то без иједног метка-хладним оружјем, 3000 Срба! Наравно, сасвим је друго питање репертоара и естетског нивоа представа (иако се већ из самих наслова и аутора може наслутити тематско-сижејни оквир комада, па и њихових умјетничких домета).

13. Отворио се „простор“и за локалне писце (Јован Спремо, Драго Мажар, Ранко Рисојевић…), али и за „представе“ које то и нису, рецитале поезије (Шантић, Крлежа, Његош, Змај, Бесједе у поставци Бранивоја Ђорђевића и сл.)

14. Наслов поеме (Десанка Максимовић), инспирисане трагичним злочином-стрељањем 7000 ђака и грађана Крагујевца (Србија, октобар 1941); њемачка одмазда због скорашње погибије – у борбама – окупаторских војника, по омјеру 100 стрељаних Срба за једног погинулог Нијемца.

15. Популарна пропагандна пјесма, „Југославијо“, остатак југословенског (наднационалистичког) „маркетинга“!

16. Представа је изведена – као гостујућа, изван конкуренције – у оквиру „Стеријиног позорја“ 1993; побједник је на такмичарском книнском Фестивалу на тврђави (Република Српска Крајина, августа 1994), а као посебан куриозитет истичемо да је извођењем СЕМЕНА 23. новембра 1995. на гостовању у Српском Сарајеву (РС) отворена али истовремено и затворена нова позоришна сцена у Вогошћи.. Било је то само два дана након „потписа“ и „прекида рата“ (21. новембра) у Дејтону… Узбудљиво „преплитање“ (изворно контекст!) стварног живота и „стварне“ умјетности!

17. Стихови „идеолошке“ буднице-корачнице (пропагандне; у склопу његовања титовског „култа личности“) пјесме.

18. Интервју, ПЕСНИК СЛАВИ САМОЋУ, „ПОЛИТИКА“, 25. о2, 2006. (додатак „К-У-Н“, бр. 46, стр. 9)

19. Некако у исто вријеме, у продукцији ГРАД-ТЕАТАР, Будва, спремала се и представа Никите Миливојевића. Али, ТО је нека сасвим друга (и другачија!) „прича“. И контекстуално. Свако је радио свој посао…

20. Ј. Ћирилов, Теме и облици, дивагације о границама наше савремене драме, у НАШЕ ПОЗОРИШТЕ ДАНАС, „СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ“, Нови Сад, 1961. (стр. 74-79, навода са стр. 78)

21. Курзивни дио текста је навод из „маргиналије“ Драгана Лакићевића, РАЗГОВОР О УМЕТНОСТИ, „ПОЛИТИКА“ 25. 02, 2006. (додатак, „К-У’Н“, стр. 6

22. Представа је гостовала на Великој сцени и Михизовог „Атељеа 212“, фебруара 1999, уочи „гостовања“ МИЛОСРДНОГ АНЂЕЛА над Србијом, и била кандидат за „Позорје“ (нажалост, није прошла селекцију С. Јованова) .

Први пут на бањолучкој сцени, након 25 година (!): јасан

23. Први пут на бањолучкој сцени, након 25 година (!): јасан показатељ репертоарске тенденције, идејне и естетске.

24. Гостовање на великој сцени Народног позоришта у Београду, априла 2002. и изузетан пријем представе. („Политика“, Београд, 16. априла, 2002, стр. 17).

25. Гостовање у београдском „Атељеу 212“ и „Српском народном позоришту“ у Новом Саду, 2000. Комад који третира питање „злочина“, са аспекта жртве. Осветити се или опростити? Заборавити? У нашем друштвеном контексту, након трауматичних искустава нетом минулог времена ово је, свакако, био ПРВОРАЗРЕДАН ДОГАЂАЈ.

26. Гостовање на Првом „СЛАВИЈА-ФЕСТУ“, у Београду.

27. Турнеја по Србији (Шабац, „Атеље“, Зајечар) и GRAND PRIX Фестивала „Зоранови дани“, 2005.