Аутор текста: Маријана Арацки
Редитељ: Ерол Кадић
Сценограф: Драгана Пурковић Мацан
Костимограф: Ивана Ристић
Избор музике: Ерол Кадић
Копродукција: Народно позориште Републике Српске, Народно позориште у Мостару, Хрватско народно казалиште у Мостару
Извршни продуцент: Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“ Градски одбор Мостар

Премијера: 18. 10. 2019.
Представа траје сат и двадесет минута.

Улоге:

Алекса Шантић: Бојан Колопић
Мара, Алексина мајка: Љиљана Чекић
Аџа, Алексин стриц: Јасмин Крпо
Перо, Алексин брат: Иван Скоко
Јефтан, Алексин брат: Ведран Вилогорац
Анка Томлиновић, Алексина љубав: Ајла Хамзић
Стјепан, Анкин отац: Шериф Аљић
Улични свирач: Елмедин Балалић – Тити
Дјечак Алекса: Алекса Круљ / Дино Спахић
Дјечак Перо: Аљоша Голо / Игор Вуховац

Запис аутора

Бесмртни севдах

У освит 1889. године, са првим бехаром, буди се песник, родољуб, ујединитељ, просветитељ… Буди се на простору и у тренутку када је бити песник, родољуб, ујединитељ и просветитељ било најтеже и најпотребније. Данас, тачно 130 година касније, „на мртвом гробу порушених нада“, сведоци смо да се песничко одрастање Алексе Шантића у културно девастираним приликама, сукоб духовног и материјалног света, побуна љубави против друштвених стега и поврх свега незаобилазне балканске прилике и неприлике с краја 19. и почетком 20. века ни по чему не разликују од наше свакодневице. У свом животу и стваралаштву Шантић је отвореног срца заговарао јединство свих словенских народа. Утолико је пораз који је доживео на личном плану трагичнији. Његов пораз – пораз је свих нас. И мада се чини да ће се борба ероса и танатоса вечито надвијати над Балканом, Шантићева визија јединства и слоге једина је визија коју треба следити и једина која улива наду да је светла будућност на овим просторима ипак могућа. Неуништив попут Старог моста, који се као феникс диже из пепела пркосно одолевајући вековима, симбол не само Мостара, већ и читавог региона, Алекса Шантић је, како га је и сам краљ Александар Карађорђевић назвао, био и остао истински „песник прошлих патњи и нових нада народних“.

Маријана Арацки