Аутор: Душан Ковачевић
Режија: Милица Краљ
Драматург представе: Раде Симовић
Сценографија: Драгана Пурковић Мацан
Костимографија: Јелена Видовић
Сценски покрет: Слободан Перишић
Лектори: Милорад Телебак и Наташа Кецман
Видео-пројекција: Петар Билбија и Драган Мајкић
Инспицијент: Миодраг Маркићевић
Суфлер: Маја Калаба

Улоге:

Ружа: Слађана Зрнић
Милан: Александар Стојковић
Невен: Наташа Перић
Јулка: Сњежана Мишић
Коста: Горан Јокић
Рајна: Ведрана Мачковић
Василије: Жељко Стјепановић
Доктор: Ђорђе Марковић
Милиционер: Зоран Станишић

Премијера: 4. 3. 2015.
Представа траје сат и двадесет пет минута

О представи:

ТРАГИЧНО , А УРНЕБЕСНО ?

” Ти ниси како треба! “

Време у којем живимо је време доминације насиља. Насиље је физичко и психичко, конкретно и метафорично, насиље је општеприхваћени део наше свакодневице, насиље је данас начин живота. Насиље се подразумева. А ми, агресивно засути насиљем у сваком облику, постали смо на насиље резистентни. Онај ко какву емпатију покаже ка неком „унесрећеном“ за овако устројен свет „није како треба“. ” Није како треба онај који икакав отклон од овако устројеног света има и који му се не приклони ил поклони. Ликови из Урнебесне трагедије врше или трпе насиље углавном немајући никакву свест о томе какав модел понашања и вредновања живота остављају у наслеђе најмлађем међу њима – једином наследнику породичног имена. Батинама се код њих мери количина љубави и родитељске бриге. Вечно страхују да их неко не избаци из сопствене куће (некад су избацивали режимски људи, данас избацују банке). Страхују и од спољњег света – напољу је гладан народ у очајничкој потрази за храном, или бандити крвожедни да пљачкају, а ваљало би наследника васпитати да опстане у таквом окружењу. Да опстане у свету у којем се апсолутно све распада. Шта се уопште наслеђује? Кад наследиш орден од некога ко га је завредео јер се борио верујући да се бори за боље сутра будућих поколења – онда га продаш на бувљаку будзашто. Кад наследиш орден од некога ко га је себи обезбедио јер се борио да самог себе и обезбеди – онда тај постаје твој херој и тог ваља надмашити са бар једним више – орденом за сопствене заслуге.
„ Добар паприкаш је у свим режимима добар паприкаш. Режими се смењују, паприкаш остаје.“

Свет је ово себичних, себи окренутих људи, кукумаваца за сопственом величином и судбином. Увек им је неко други крив, никад они сами. „Они пре“ су или увек криви за све, или су пак били бољи од „ових сада“. И једно и друго, у ствари, дође на исто јер је важно да никада „ово сада“ не ваља. Било да је реч о породици или политици. Ако је реч о породици – увек се они „средњи“ осећају за нешто страшно закинути и трајно осакаћени – од стране предака или наследника. Ако је у питању политика – сада су се већ сви системи и режими испробали на нама. Док смо се на разне начине замлаћивали рушењем и успостављањем власти (па укруг), свет око нас је постао опасан, безнадежан и наказан. Зато није више битно како дефинишемо систем власти у представи. Да ли су неки „-изам“ или „-ија“ актуелни – потпуно је свеједно јер они људима служе само за завађање и пребацивање кривице. Пребацивање кривице је омиљена народна забава. Спремност да се копају очи због ове или оне власти је апсолутна. И шта ми то остављамо у наслеђе ?
„Не свиђа ти се улога? Не свиђа се ни мени мој живот па га свеједно играм!“

Драматична збивања у позоришту трају негде у позадини, паралелно са збивањем које видимо на сцени. Да ли ми живимо „позориште“ док се у позоришту одвија „прави живот“? Где је, у ствари, тај прави живот? Кад се за некога каже у „обичном“ животу да „глуми“ – хоће се рећи да се тај претвара, то јест да лаже. Људи лажу своје животе без икаквог пардона, али кад би се њихови животи приказивали у позоришту , ти исти људи би их гледали само ако би препознали истину. Одумире позориште негде у позадини главног тока радње комада, одумире позориште негде у позадини главног тока збивања у нашој збиљи. Одумиру дух и култура. И све је мање могућности да нам се лепота деси…Отуд и насиље.
„Да ли је нормално да је њему смешно све што није смешно?“

Могуће је овакав урнебесно трагичан свет и преживети – тако што ћеш док си још здраве памети одлучити да будеш луд. Тако можеш штошта да одлучиш да не видиш, можеш да не разумеш, не схваташ. Ако решиш да будеш луд можеш увек да кажеш шта мислиш (то је и најбржи пут да сви поверују да си луд). Једноставно мораш да полудиш, да би покушао да останеш нормалан.
Већ у наслову комада Душан Ковачевић даје његову жанровску одредницу и мајсторски нас пушта да се свеопштем распаду – смејемо.
По мом скромном, али дубоком, уверењу СМЕХ је једини начин да преживиш. Додуше, „ја дефинитивно нисам како треба“.

Милица Краљ