12+

Аутор: Жан Батист Поклен Молијер
Преводилац: Радмила Николић-Миљанић
Редитељ: Ђурђа Тешић
Сценограф: Драгана Пурковић Мацан
Костимограф: Ивана Ристић
Избор музике: Ђурђа Тешић
Лектори: Радован Кнежевић и Наташа Кецман
Инспицијент: Миодраг Маркићевић
Суфлер: Маја Калаба

Премијера: 1.6.2019.
Представа траје сат и двадесет минута

Улоге:

-Премијерна подјела-

Жељко Стјепановић: АРНОЛФ, иначе Г. Лозански
Ања Илић: АЊЕСА, безазлена девојка одгајена од Арнолфа
Бојан Колопић: ХОРАЦИЈЕ, заљубљен у Ањесу
Данило Керкез: АЛЕН, сељак, слуга Арнолфов
Драгана Марић: ЖОРЖЕТА, сељанка, слушкиња Арнолфова
Горан Јокић: ХРИЗАЛД, пријатељ Арнолфов
Ђорђе Марковић: ОРОНТ, отац Хорацијев и велики пријатељ Арнолфов

Ријеч редитеља:

У својој најмање извођеној комедији „Школа за жене“ Ж. Б. П. Молијер бави се питањем односа према жени. Радећи ову представу, на моју велику част и задовољство шесту по реду у Народном позоришту Републике Српске у Бањалуци, питам се: да ли је ова комедија тако ретко играна баш зато што се тема којом се бави сматра превазиђеном у савременом, а ипак, тако доминантно мушком свету? Или је њено ретко извођење резултат тога да смо вековима као људска врста навикавани да је однос према жени, као према нижем бићу, природан. Поред Молијера, још један мушки аутор читава два века касније, 1869. године, Џон Стјуарт Мил у свом есеју „О потчињености жена“ говори о женском положају у друштвеним односима на сличан начин: „Сви узроци, друштвени и природни, комбинују се да би учинили тешко вероватном могућност колективне побуне жена против моћи мушкараца. Засад су оне у положају различитом од свих других класа субјеката, с обзиром на то да њихови господари очекују од њих, желе да имају, у жени са којом су у најближој вези, не роба под принудом, већ роба добре воље, не пуког роба, него омиљеног роба. Они су, дакле, све ставили у погон како би поробили њихов ум. Господар свега осталог ослања се, не би ли одржао послушност, на страх; било страх од њих самих или на религиозне страхове. Господари жена хтели су више од просте послушности и окренули су сву силу образовања да би остварили овај циљ. Све жене одгајане су од својих најранијих дана у уверењу да је њихов идеал по питању карактера нешто што је сушта супротност мушкарцу; не сопствена воља и руковођење самоконтролом, него потчињавање и препуштање контроли другог“. Кроз изузетно комичарски избрушено написан лик Арнолфа представљамо човека који је био спреман да једно дете, девојчицу од четири године, коју је изабрао за будућу супругу, а веома материјално угрожену, пошаље у строге и заглупљујуће услове одгоја у манастир – не би ли је, како сам каже, учинио „до крајности глупом“. Арнолф жели да победи свој урођени страх од пораза проузрокованог тзв. женским лукавствима. Кроз његове намере и његову радњу приказали смо сву комедију и апсурд ниже природе једног сујетног мушкарца и породичног тиранина. Имајући на својој страни углед и богатство, а самим тим и моћ да примени силу и захтева слепу послушност тамо где се траже закони срца и душе, Арнолф доживљава подсмех и понижење достојно своје гордости и манипулације у сочном, изразито духовитом стилу, онако како само најбољи класични комедиографи умеју да нам расветле суштину људских мана. Уверена сам да се кроз смех најбоље суочавамо са самима собом.

Ђурђа Тешић