Аутор: Душан Ковачевић
Адаптација: Иван Велисављевић и Марко Мисирача
Редитељ: Марко Мисирача
Драматург: Иван Велисављевић
Стручни сарадник: Владан Вуклиш
Сценограф: Драгана Пурковић Мацан
Костимограф: Јелена Видовић
Сценски покрет: Миљка Брђанин
Музика: Петар Топаловић
Аудио дизајн: Петар Билбија
Дизајн свјетла: Миљенко Бенгез
Лектори: Милорад Телебак и Наташа Кецман
Инспицијент: Белинда Божичковић
Суфлер: Свјетлана Поповић

У представи су коришћени стихови пјесме „All Along the Watchtower“ Боба Дилана у преводу и препјеву Ивана Велисављевића (А дуж цијеле стражарнице куле).

Премијера: 18.10.2017.

Представа траје сат и четрдесет минута

Улоге:

ЛИЧНОСТИ У КУЋИ:

МИХАЈЛО ВУКОВИЋ, професор у пензији. Благодаран, тих човјек. При крају живота покушао да оснује Градски музеј народне револуције.
Ђорђе Марковић

ТЕТКА АНГЕЛИНА, проживјела вијек у кући професоровој. Подигла Ивана и Соњу.
Наташа Иванчевић

ИВАН ВУКОВИЋ, син професора Михајла. Одувијек био породични проблем. Такав и остао.
Љубиша Савановић

ЛЕПОСАВА ЛЕПА ПЕКАРКА, прва комшиница. Жена покојног Марка Пекара.
Слађана Зрнић

МИРОСЛАВ ХОРВАТ, берберин од памтивијека. Мајстор бријања и зановијетања. Професоров пријатељ од првог, предратног бријања. Брат покојног Јосипа Хорвата Јоже.
Борис Шавија

ЈЕЛЕНА ПОЉОКАН, докторица, енергична и савјесна жена. Ћерка чувеног управника Градске болнице, покојног др Пољокана.
Миљка Брђанин

ИРФАН, бивши новинар. Напустио новинарско звање и прешао у „слободне историчаре“.
Златан Видовић

БАХРО КОЊ, хармоникаш. Свирао некад по свадбама, са покојним Салком Рузмарином.
Бојан Колопић

ЛИЧНОСТИ У САБИРНОМ ЦЕНТРУ:

ПОКОЈНА МИЛИЦА ВУКОВИЋ, жена професора Михајла. Умрла у најљепшим годинама. Таква и остала.
Сњежана Мишић

ПОКОЈНИ ЈОСИП ХОРВАТ ЈОЖА, бивши ратник, човјек чврсте грађе и чврсте мисли. Отац покојног Јанка Хорвата.
Синиша Вучићевић

ПОКОЈНИ ЈАНКО ХОРВАТ, вијек провео за кафанским столом. Два пута напуштао кафану да види какво је вријеме и трећи пут кад је умро. Виспрена дангуба.
Александар Стојковић

ПОКОЈНИ МАРКО ПЕКАР, умро од туге за пекаром, оних година када је увођење „мале привреде“ било далека будућност. Страшно љут на живу жену.
Горан Јокић

ПОКОЈНИ ДОКТОР ПОЉОКАН, за живота био надалеко чувен и цијењен љекар. Тај глас остао и послије његове смрти.
Бошко Ђурђевић

ПОКОЈНИ САЛКО РУЗМАРИН, хармоникаш прије и послије смрти. Надимак Рузмарин добио од силних свирки по свадбама. Простодушан и тужан човјек.
Деан Батоз

Догађа се у Бањој Луци, 1990. године.

О представи

УМЈЕСТО БИОГРАФИЈЕ И РИЈЕЧИ РЕДИТЕЉА

Представа Сабирни центар по тексту Душана Ковачевића окупила нас је, у јесен 2017. године, да удруженим снагама испричамо своју верзију ове приче. Одлучили смо да се вратимо у не тако давну прошлост, у Бању Луку и Крајину 1990. године, уочи рата у Хрватској и БиХ, у доба почетка приватизације и пљачки великих фирми под маском „стимулисања приватног бизниса“, и кроз идеју професора историје о стварању Градског музеја народне револуције у жељи да очува тековине НОБ-а, лоцирамо кадa је и како (поново!) почело и како се развијало лудило на овим просторима. Да се запитамо да ли је све био привид и колико је тај привид трајао? Посебно ми се учинило занимљивим вратити се у то вријеме и у те околности данас када је на снази општи ревизионизам и када политичари масовно користе и злоупотребљавају идеолошку дезоријентисаност народа на овим просторима. Ова представа би тако могла да функционише на више нивоа: и као друштвено-политичка гротеска и као интимна породична драма.

Сабирни центар је прва копродукција између Народног позоришта Републике Српске из Бање Луке и Позоришта Приједор из Приједора. Намјестило се – и хвала управама ових кућа на томе – да будем редитељ који ће „увезати“ ова два позоришта. Имао сам срећу и задовољство да од неких ранијих времена пратим глумачке ансамбле ових кућа прво као гледалац, потом да се срећем са већином од њих на бројним позоришним, филмским и ТВ пројектима, као организатор, асистент режије… Онда је дошло до директне сарадње – дипломску представу, такође по Ковачевићу, радио сам са приједорским и бањoлучким глумцима у приједорском театру. Данас су многи од тих људи међу мојим најбољим и најближим пријатељима и рад у ова два ансамбла осјећам као нешто најљепше и најприродније што овај посао може да нам пружи. Овом приликом морам да се сјетим Дјелидбе Скендера Куленовића, представе коју смо у Позоришту Приједор радили у јесен 2012. године, која је радо играна и која је на бројним фестивалима донијела награде свим учесницима. Представа Синови умиру први Мате Матишића изведена је премијерно у зиму 2016. године и такође је имала више него успјешан репертоарски и фестивалски живот. Дјелидбе више нема на репертоару јер су нас неки дивни људи напустили. Синови и даље „умиру“ на репертоару бањoлучког театра и на гостовањима. Надам се и желим представи Сабирни центар дуг и успјешан живот и радост глумцима који у њoj играју.

Марко Мисирача