15+

Аутор: Мате Матишић
Редитељ: Марко Мисирача
Драматург представе: Иван Велисављевић
Дијалекатска обрада текста: Милорад Телебак
Сценограф: Драгана Пурковић Мацан
Костимограф: Јелена Видовић
Музика: Петар Топаловић / СОПОТ
Аудио-дизајн: Петар Билбија
Лектори: Милорад Телебак и Наташа Кецман
Инспицијент: Радован Глоговац
Суфлер: Маја Калаба

Премијера: 5.3.2016.
Представа траје сат и тридесет минута

Улоге:

-Премијерна подјела-

Јаков, пензионер, 62 године: Драгослав Медојевић
Ранка, његова жена, пензионерка: Наташа Иванчевић
Мићун, њихов син, пензионер, 41 година (инвалид 75%): Александар Стојковић
Марија, његова жена, 36 година: Миљка Брђанин
Лука, Јаковљев брат, пензионер: Бошко Ђурђевић
Мирко, његов син, пензионер, 38 година (инвалид 100%): Горан Јокић
Божо, његов син, пензионер, 36 година (инвалид 60%): Љубиша Савановић
Ацо, пензионер, кратковид, 34 године (инвалид 75%): Златан Видовић
Мара, пензионерка, 60 година: Светлана Тања Поповић
Ивица, пензионер из средње Босне, 38 година (инвалид 69%): Ђорђе Марковић
Дарко, мафијаш из Бање Луке, градски тип, пензионер (инвалид 25%): Владимир Ђорђевић
Тихомир, пензионер из Београда: Рок Радиша
Авдо, пензионер из Федерације БиХ: Зоран Станишић

Догађа се у селу Рекавице, 2008. године.

Ријеч редитеља

„Идеја о ‘Синовима…’ стигла ме је у родним Ричицама крај Имотског. Једног поподнева тамо сам се затекао у друштву неколицине 30-годишњих умировљеника у сеоској гостионици. Тамо сам сусрео младиће у доби између 25 и 35 година. Понудио сам их пићем, кренуо је разговор и питао сам их чиме се баве. Одговорили су ми једноставно: „Идемо у пошту и гостионицу“. У пошту по мировине, јер су сви умировљеници, а потом у гостионицу јер се тим драгим момцима у животу ништа друго није догађало, осим алкохола. И ту сам схватио ту нашу поратну напетост коју сам одмах одлучио преточити у драмски текст…“

Изјава Мате Матишића поводом премијере комада „Синови умиру први“ у ХНК Осијек.
Из текста Иване Баришић „Приказ поратне збиље између поште и биртије у ‘Синови умиру први’“, Вечерњи лист, Загреб, 15. 4. 2012.

Много је тема и болних питања које отвара овај изузетан комад. Зато мислим да је потребно и важно данас, више од двије деценије након рата у БиХ, поставити на сцену Народног позоришта Републике Српске у Бањој Луци Синове и направити представу која нас, попут оног Гогољевог огледала суочава са многим ратним и поратним траумама које сви живимо на овај или онај начин, али и представу која на проблем ратне и поратне стварности гледа „одозго“, из птичје перспективе, са потребним отклоном кроз који ћемо много боље осјетити оно што нас тишти. Матишићев комад представља својеврсни жанровски синкретизам: има ту свега и то на један јако промишљен начин: од античке трагедије до комедије апсурда са елементима црног, „монтипајтоновског“ хумора. Реалистична гротеска било би, можда, најтачније жанровско одредиште наше представе.

Матишићев оригинал дешава се у селу Ричице код Имотског, у Далматинској Загори 2002. године, дакле седам година од рата и три године од Туђманове смрти на коју се једна од ситуација у комаду односи. Наша адаптирана верзија „премјештена“ је у село Рекавице крај Бање Луке у Републици Српској и у 2008. годину, 13 година од рата, двије године од Милошевићеве смрти на коју ће се поменута ситуација реферисати у нашој верзији и у години великих протеста ратних војних инвалида Војске Републике Српске поводом лошег материјалног стања и односа власти према њима.

Осим што се сам наслов комада реферише на нашу ратну и поратну стварност, као и на историју ових простора (на старце што су увијек испраћали у рат синове који су умирали први), као доминантна тема наше представе намеће се болно питање на које одговора нема: колико је трагање за прошлошћу и ископавање старих рана (у метафоричком смислу, жеља да се коначно „рашчисте“ питања око Јасеновца, Јадовна и других стратишта ‒ у српском случају; исто се питање може поставити у околностима хрватског или бошњачког народа) заиста потребно и неопходно? Да ли нам копање по тој прошлости заправо доноси само несрећу и отвара увијек нови круг мржње, зла и насилне смрти? Колико год имали емпатију према жртвама и колико год са становишта жртве тежња да се ствари „рашчисте“ изгледала нужна, очигледно та „рашчишћавања“ на овим просторима никада нису добро донијела. Остаје, дакле, вјечно питање да ли треба и да ли је могуће једном заувијек закопати ратне сјекире, ставити тачку на историју која нам се интензивно дешава и почети живот у садашњости?

Марко Мисирача