(12+)
- По мотивима приповијетке: Лаза К. Лазаревића
- Драматизација и режија: Душан Петровић
- Сценографија: Софија Лучић
- Костимографија: Јелена Видовић
- Музика: Петар Билбија
- Техника гласа: Лидија Пајић
- Дизајн свјетла: Радомир Стаменковић
- Избор клавирских композиција: Сњежана Поповић Вулета
- Лектор: Наташа Кецман
- Инспицијент: Весна Максимовић
- Суфлер: Свјетлана Врањковић
Улоге:
- Миша Маричић: Бранислав Алексић*
- Ана Гутјар: Дана Полетан
- Паулина Гутјар: Миљка Брђанин
- Евица Маричић: Белинда Стијак / Божана Кукило
- Николај Иванович Туманов: Бојан Колопић
- Клара Ведел: Анђела Ракочевић**
- Никола: Сенад Милановић
- Макс: Анандо Ченић
- Спалдинг: Борис Шавија
- Пијанисткиња: Сњежана Поповић Вулета***
* студент четврте године Глуме на Академији умјетности Бања Лука у класи професора Радослава Миленковића и Николине Фригановић, стручног сарадника
** апсолвент Глуме на Академији умјетности Бања Лука, у класи професора Жељка Митровића
*** Мр Сњежана Поповић Вулета је редовни професор на Катедри за клавир и хармонику, Академија умјетности Бања Лука
Премијера: 18. 10. 2024.
Ријеч редитеља
Када сам имао непуних дванаест година, крајем 1979, гледао сам представу Швабица Народног позоришта Сомбор, у драматизацији и режији Милоша Лазина, и та представа је на мене оставила толико снажан утисак да се чак и данас сећам појединих сцена. Рад на овој представи је за мене нека врста повратка у прошлост и потрага за одговорима на нека питања која нисам разумео тада, а чини ми се ни касније, пролазећи кроз животне изазове. Зашто смо спремни сами себи натоварити на леђа терет одговорности и дужности према неким друштвеним конструктима (социјални статус, каријера, патриотизам…) и због њих се одрећи личне среће, па чак и љубави? … На ово питање не постоји јединствен и једноставан одговор, а наша представа је покушај да покренемо размишљање о овом проблему.
Душан Петровић
O драматизацији
Ова драматизација је настала, пре свега, као продукт редитељског промишљања и виђења будуће представе на основу прозног текста написаног у форми епистоларне приповетке. На известан начин, ишао сам обрнутим путем – прво су настајале слике, могућа редитељска решења, а потом је настајао текст, односно дијалог који је све то требало да испуни. Стога сматрам да је ова драматизација, пре свега, један од градивних елемената будуће представе, без претензија да буде посматрана као независно дело.
У стварању текста драматизације одлучио сам да поштујем и задржим све битно што је Лаза Лазаревић написао: след догађаја у причи, главне ликове, чак и многе које је само споменуо, и трудио сам се да искористим скоро сав дијалог који постоји у приповеци, односно „реконструисао“ сам могуће реплике других ликова на основу описа догађаја и често штурих одговора главног јунака на замишљена питања, пошто је дело написано у првом лицу у виду писама побратиму. И поред тога, било је неопходно да допуним дијалог драматизације и у тој намери користио сам разне изворе. Ради означавања временске одреднице епохе, као и постизања аутентичности радње, написао сам реплике базиране на историјским чињеницама, као и понеким биографским подацима аутора – пошто је дело у великој мери аутобиографско. Служио сам се чак и тривијама из тог периода, пронађеним на бројним сајтовима, понајвише кроз дијалог недовољно развијених ликова из приповетке (која је и сама остала недовршена и необјављена за живота писца). Користио сам и нека гледишта о Берлинском конгресу и односу великих сила према делегацији наше земље, која је у истом периоду написао у својој кореспонденцији други наш велики писац – Лаза Костић. Наравно, у дијалог сам, у знатно мањој мери, унео и сопствене мисли и ставове о проблемима о којима се расправља, за које сматрам да не одударају много од оних које је имао аутор приповетке.
Две веома успеле раније написане драматизације – Милоша Лазина и Ане Ђорђевић – послужиле су ми као полазна тачка, репер, односно инспирација у стварању ове верзије, која се у крајњем облику веома разликује од претходних.
Душан Петровић
