12+

• Аутор: Бранко Ћопић
• Драматург: Раде Симовић
• Редитељ: Александар Пејаковић
• Сценограф: Драгана Пурковић Мацан
• Костимограф: Ивана Јовановић
• Дијалекатска обрада текста: Милорад Телебак
• Лектор: Милорад Телебак
• Консултанти за пјевање: Борислав и Томислав Михајловић
• Костим међеда израдио: Никола Комазец
• Инспицијент и суфлер: Весна Максимовић

Представа траје сат и петнаест минута

ГЛУВО ГЛАМОЧКО изводи ЦКУДМ “ВЕСЕЛИН МАСЛЕША”

Улоге:

-Премијерна подјела-

• Стојко, начелник: Огњен Копуз
• Зорка, његова жена и секретарица: Раденка Шева
• Безобразница, његова ћерка: Наташа Перић
• Милисава, референт за међеде: Светлана Тања Поповић
• Ибро, секретар код начелника: Данило Попржен
• Лако, предсједник мјесне заједнице: Александар Стојковић
• Дако, пословођа задружне продавнице: Зоран Станишић
• Рако, шеф сточног фонда: Добрица Агатоновић Ага
• Новинарка: Белинда Божичковић / Драгана Марић
• Јока: Гордана Милиновић
• Циганин: Жељко Еркић
• Ветеринар: Владимир Ђорђевић
• Свирачи: Вукашин Ракић, Горан Симић

Опис представе:

(Не)одумирање међеда

Борислав Михајловић Михиз, један од најлуциднијих српских драматичара и есејиста друге половине прошлог вијека, каже да је Ћопић запажао и запазио много. Тако је, вели сазнао да је људска душа сетна, мека и детињаста, а живот оштар као сечиво; да сваки човек носи по две главе: једну чврсто усађену на раменима јаве, другу негде повише у облацима маштања и жеља; да највише о животу знају ( однекуд ) старци и деца; да је човек добар не онолико колико у злехудом торбаку понесе хлеба него колико му у распевани глас стане срца; да суза блажи, да крик олакша, да смех лечи; да је сваки човек тајна за себе, прича за себе; да је тако увек, свуда, па и у његовој горовитој и вучарној земљи Босни. Драме/актовке попут Нових жена, Ударника, Дружине јунака и Мајора Баука написане су и извођене до 1950 године, њихова је порука васпитне природе, на линији владајуће идеологије и у функцији комунистичког поретка. То је, што би рекао Михиз, она једна глава двоглавог Ћопића. Она друга, што је у облацима маштања и жеља, прича је за себе и у том времену углавном пребива у Ћопићевим причама за дјецу. Драма Вук Бубало написана је 1960. године, годину дана након комедије Одумирање међеда, за коју је већ тада било извјесно да ће тешко проћи и бити изведена на сценама београдских позоришта. Све наведене драме, осим Одумирања међеда, никле су из оне прве главе Бранка Ћопића, која је лукава и чува себе, а чува и ону другу, у облацима, онолико и онако колико је, и како је, постојећој власти на ползу. Није случајно сваки човјек тајна за себе, а Бранко је посебна, и отуда његов заумни пароксизам и дозирано коришћење насљедне баштине. Паралелно са актовкама Ћопић у сатиричним причама поступно искушава критичке бодље свјестан да без тих алатки нема ни добре драме, комедије прије свега, за којом је трагао и коју је, завјеренички, вребао из засједе. Увјерен у исправност ове и овакве процедуре, он је написао неколико ударних сатиричних прича и са њима ушао у ред моралних историка наше постреволуционарне епохе. То су биле у првом реду, Јеретичка прича, затим Фараон, Избор друга Сократа, Потрага за простим грађанином, Одумирање ногу, Одумирање срца и др. Стављајући под нож сатире људе из виших слојева, оне који се однарођују, Ћопић је први послије рата, као припадник владајуће идеологије и писац “изнутра” покренуо критику друштва које има класе – онако како су то, прије њега, чинили Радоје Домановић или Бранислав Нушић. Дјелидбу Скендера Куленовића директно забрањује комунистичка партија ( Указ од 5.2.1948 ), док се та иста Партија са Бранковом драмом Одумирање међеда “игра скривалица” и званично, нити забрањује комедију, нити хапси писца, али зато његово драмско првенче “ставља на лед” и помјера ван републичких центара. ( Како се “игра” Партија тако се и Бранко “понаша”. Отуд и податак да је Титове ријечи изречене у Загребу да Ћопића неће хапсити због Јеретичке приче, исјекао из новина и залијепио на врата стана говорећи: “Шта ја знам ко и када може доћи по мене, да ме води у бајбук, а кад то прочита, неће имати храбрости ни да зазвони.) Овај биографски детаљ открива урођени маниризам Бранка Ћопића који ће се крајем седамдесетих, а посебно на крају прошлог вијека, очитовати као драматургија скривалица. Ћопић је то, по угледу на Кочића, заметнуо у Одумирању међеда, својој првој комедији сатиричног рукописа, која ће у том стилу и драматуршкој конструкцији бити и посљедња, из разлога сличних Скендеровим. Инспирацију за Одумирање међеда налази у слабостима новог друштва, које је изневјерило очекивања и надања “старих партизана”. Срећа о којој су маштали и због које су у рату живу ватру газили, волшебно је нестала, претворила се у ратну романтику о којој данас трубе само новинари, и то они јубиларни. Умјесто соцреалистичког трења добра са добрим Ћопић се враћа рецептури ренесансне комедије у прикривеном сучељавању добра са злим. У њој се јављају двије комичке радње: једна везана за Мечку и разноврсне мућке и махинације које се предузимају у једној сељачкој мјесној заједници, а друга за изборе у срезу – бира се народни посланик. Случај Мечке коју општински руководиоци лажно оптужују за голему штету нанесену задружној имовини – не би ли тако прикрили ( и оправдали пред надлежнима) немилосрдно расипање и арчење задружних добара ( клање сточног фонда за потребе разних банкета у част државних и партијских делегација ) – посјећа нас на Давидовог Јолпаза, с тим што је Мечка (хонорарно ангажована од једног Циганина-мечкара ) добила страшније размјере – величином и похлепом. Она је једини аматер у овом моралитету сурових професионалаца и зато се и не сналази у новој улози. То је насљеђе оне врсте драматуршке конструкције којој је дорасла општинска администрација: Стојко, Лако, Дако, Рако, Зорка и др., али се зато не сналази Мечка – иако је читав живот на сцени. Овим се, у сфери драмског насљеђа, бивши окупатори и њихове слуге ( Судац и Писарчић ), преобликују у нове цивилизаторе, представнике народне власти. Међеди су узјахали народну кобилу и безочно је гоне да за њих вуче, док глас јавности ( Новинар ) патетично декламује грандиозне резултате, натчовјечанске напоре, судбоносне заокрете и сличне хвалоспјеве у славу владајућег друштвеног поретка. У јесен 1966. године, Савремено позориште у Београду званично је саопштило да је на репертоар стављен Ћопићев комад Одумирање међеда, комедија која је пуних осам година провела у фиоци ове позоришне куће. Па ипак, и поред званичне објаве, представа је заустављена – није прошла, и скинута је са репертоара прије премијере, по налогу Комунистичке партије. Праизведба је из центра позоришних збивања “помјерена” у унутрашњост – у Народно позориште у Зрењанину, сезоне 1966/67. Позоришна судбина Ћопићеве драме указује на окрутност владајућих идеолога као и на драму сабораца, који су им наивно повјеровали, да би потом, одбачени и разочарани, завршили као туђи људи. Међеди (не)одумиру, зар не?

Раде Симовић, драматург представе