15+

Писац: Александар Галин
Превод: Новица Антић
Режија: Радослав Миленковић
Сценографија: Драгана Пурковић Мацан
Костимографија: Јелена Видовић
Лекторка: Наташа Кецман
Инспицијенткиња: Весна Максимовић
Суфлерка: Маја Калабa

Представа траје сат и четрдесет минута

Премијера: 25. 12. 2022.

Улоге:

Брагин: Александар Стојковић
Соловљева: Николина Фригановић
Дранков: Љубиша Савановић
Олга: Смиљана Маринковић

Редитељска биљешка

Где су људска лица?
Лицем уз лице
Не види се лице,
Велико се види тек на одстојању.
Сергеј Јесењин, Писмо жени

Деведесетих година прошлог века били смо сведоци значајне појаве у руској драматургији, коју су позоришни теоретичари назвали нова руска драма. Бројна драмска дела из тог периода стизала су на репертоаре позоришта широм планете. Драмски текстови Александра Галина, Људмиле Разумовске, Људмиле Петрушевске, Сергеја Коковкина, Николаја Кољаде, Алексеја Шипенка, Олега Богајева, Олге Мухине и бројних других аутора за своју доминантну тему имају беду у транзицији, започетој такозваном перестројком. Код готово свих поменутих аутора (анти) јунаци су са дна друштвене лествице и нико им, као ни нама, није рекао шта их чека у тим турбулентним данима и годинама промене света и друштвеног контекста у коме се дешавају њихови мали животи.

Александра Галина, међутим, интересује не само беда до које су стигли и у којој своје снове покушавају да остваре наши савремени понижени и увређени, већ, пре свега, они који су на таласу тих тектонских друштвених промена постали успешни, важни и уважени чланови једне нове класе (касте) нових богаташа и који су за свој вртоглави успон морали да плате страшну цену свога социјалног уздизања.

Губитак људског лица, метафорично схваћено, једна је од валута којом се, по правилу, та цена плаћа. Међутим, када је реч о јунацима комедије „Лице“ Александра Галина, та се цена за трговину и губитак људскости плаћа и дословно. А како би и могло другачије?!…

Таква универзална ситуација, својствена свим пост-моралним друштвима, чини овај комад не само московским и руским, већ и нашим. Не знамо како ће се завршити та прича и да ли ћемо се икада више моћи искупити за свеопште, људско посрнуће у које смо огрезли обожавајући портрет Бенџамина Френклина на новчаници од 100 долара… Своја људска лица смо немилице трошили и, изгледа, потрошили. А нових ресурса, за сада, нема на видику.

Радослав Миленковић