ТЕАТАР ФЕСТ: Код Вечите славине

КОД ВЕЧИТЕ СЛАВИНЕ
Копродукција Српског народног позоришта и Центра за развој визуелне културе

• Аутор: Момчило Настасијевић
• Редитељка: Соња Петровић
• Драматуршкиња: Мина Петрић
• Сценографи: Жељко Пишкорић и др Младен Стојановић
• Костимографкиња: Јасмина Радујко
• Сарадник за сценски покрет: Игор Грекса
• Сарадник за сценски говор: др Дејан Средојевић
• Дизајнер светла: Никола Маринков
• Стручна сарадница: др Јелена Сокић
• Сарадница на тексту: Николина Ђукановић
• Инспицијент: Владимир Савин
• Суфлер: Срђан Стојновић
• Мајстор тона: Јован Живковић
• Асистенткиња сценографа: Нада Даниловац

Представа траје сат и четрдесет пет минута.

Подела:

• Соња Исаиловић
• Стефан Вукић
• Бојана Милановић
• Вукашин Ранђеловић
• Милош Лазић
• Стефан Старчевић
• Миа Симоновић
• Алиса Лацко
• Нина Рукавина
• Ненад Пећинар
• Димитрије Аранђеловић

Аутори и извођачи музике:

• Стефан Сеетхалер
• Данијел Сеетхалер
• Филип Грубач
• Игор Сакач
• Петар Бањац

Ријеч редитељке

Ова драма говори о прародитељском греху и последицама поступака наших предака. След догађаја какав постоји у драми Kод Вечите славине заступа идеју да прошлост детерминише будућност, тј. да садашње генерације трпе последице делања претходних.

Међутим, можда и важније питање од ове библијске идеје о прагреховима јесте питање начина на који се греси преносе? Дакле – не само да ли су наши преци чинили зло, а ми наставили да се понашамо по истом моделу, него и шта нас нагна да понављамо њихове грешке? Да ли су управо прећуткивање и заташкавање срж овог несретног ланца? Шта ми заиста знамо о томе?

Става сам да је читава моја генерација одрастала на не лажима о историји него на селектованим информацијама, а да прича о културном идентитету једног народа не може да почива на површним информацијама и легендама, митовима. Него искључиво и само на истини. Из тог разлога и ова представа изгледа као бајка, легенда, мит, као нешто што нисмо тачно сигурни да је постојало.

У драми Kод Вечите славине један злочин проузрокује следећи и тако даље у узрочно-последичној вези долазимо до модела страдања који не може да се прекине, који траје дан данас. Чини се да смо у културно-нематеријално наслеђе осим модела насиља добили и вештину прећуткивања и склањања главе од несрећних околности, а идентитет сваке следеће генерације још је недефинисанији или дефинисан лажним или полуинформацијама. Због тога се временом у људима који стасавају у незнању све више развија апатичност према окружењу и екстремне појаве и осећања као што су бес, агресија, мржња… Ликови из Настасијевићеве драме су „екстремне“ и девијантне појаве учиниће се ничим изазвано и немотивисано… Међутим, управо је мотивација за њихово посрнуће дубоко укопана у колективно несвесно, јер како каже сам Настасијевић: „Kлица мог страдања заметну се пре него ја у матери.“

Наша представа позива на суочавање са злом, његово признавање и одлуку да се тај узрочно-последични модел насиља свесно прекине.

Соња Петровић