srenfrderu

Резервација карата

051/314-006

Радно вријеме

08.00h - 20.00h

Радно вријеме (субота)

17.00h - 20.00h

КАРОЛИНА НОЈБЕР

  • Аутор: Небојша Ромчевић
  • Адаптација и режија: Кокан Младеновић
  • Сценограф: Драгана Пурковић Мацан
  • Костимограф: Јелена Видовић
  • Композитор: Ирена Поповић
  • Сценски покрет: Андреја Кулешевић
  • Лектори: Милорад Телебак и Наташа Кецман
  • Асистенти редитеља: Драгана Ђедовић и Огњен Богдановић
  • Асистент сценографа: Јована Ромчевић Шукало
  • Инспицијент: Белинда Божичковић
  • Суфлер: Свјетлана Поповић

Играју:

Златан Видовић
Маја Вујановић
Наташа Иванчевић
Горан Јокић
Сандра Љубојевић
Смиљана Маринковић / Ања Илић
Ђорђе Марковић
Наташа Перић
Александар Стојковић
Борис Шавија

Премијера: 04.06.2018.


Каролина Нојбер Небојше Ромчевића

КАРОЛИНА:

Зашто сте такви? Зашто сте тако окрутни? Шта сам вам учинила? За шта ми се светите? Да бих се вама допала, седам дана пробам један једини покрет руке. А ви? Мрзите ме и ловите ми грешке. Ликујете када се саплетем на сцени, радујете се када заборавим текст. Вежбате памет смишљајући где сам ја погрешила. Свако од вас расправља о позоришту, али када позориште расправља о вама, ви се вређате. Ја нисам ваш непријатељ. Ја сам желела да вам помогнем. Ви сте и моја деца, и моја породица, и мој идеал. Зар су ваш смех и ваше сузе вредније од мога живота? А данас сте дошли да ме сахраните. (Звиждуци) Хоћете лаж, хоћете лаку забаву? Е, па Каролина Нојбер вам је неће дати! Ја се вама нећу удварати! Зла, примитивна руљо! Не треба мени ваша љубав! Баш ме брига за ваше аплаузе. Пљујем на ваше лажне сузе! Пљујем ја на позориште коме сте ви публика! И проклињем вас!

Небојша Ромчевић, Каролина Нојбер, 21. ХАМБУРШКО ПОЗОРИШТЕ , Народно позориште Републике Српске, Бања Лука 2018, 83-84

Небојша Ромчевић, О КАРОЛИНИ НОЈБЕР

Каролина Нојбер

Ми, људи из позоришта, волимо да нам управо позориште буде централна метафора кроз коју се прелама живот. Да буде оно мало у коме се прелама велико, и то у оштрини, а не само у очигледним појавама. Дакле, „Каролина Нојбер“ је комад о сукобу два типа културе који постоје и у нашем друштву иако је писан на основу једне једине реченице коју сам током студија чуо од свог професора Драгана Клаића: да је у Немачкој, у 18. веку, живела глумица тог имена која се борила за ново, реформаторско позориште а против оног јефтиног, простачког, популистичког театра. Пишући „Каролину Нојбер“, желео сам да, колико умем, управо подвучем што суптилније то да је популизам у ствари врло тесно повезан с милитаризмом, национализмом, примитивизмом, шовинизмом, дакле са свим облицима сегрегације других људи насупрот културном моделу као нечем узвишеном, племенитом и елитистичком за који се истрајно бори јунакиња комада. Учинио сам је чак помало и фашистоидном због тога што је она у свом уверењу искључива, спремна чак да убије за свој културни модел. Наравно, комад не доноси разрешење када је тај план у питању зато што су та два модела у непрекидном сукобу.

(Јасмина Лекић: Сусрети: Небојша Ромчевић, драмски писац, Трчање у месту, НИН, 2532, јул 8 1999)

НАШИ ДАНИ

  • Аутор: Жељко Стјепановић
  • Редитељ: Југ Радивојевић
  • Сценограф: Драгана Пурковић Мацан
  • Костимограф: Јелена Видовић
  • Сценски покрет: Миљка Брђанин
  • Лектори: Милорад Телебак и Наташа Кецман
  • Избор музике: Југ Радивојевић
  • Инспицијент: Миодраг Маркићевић
  • Суфлер: Маја Калаба

ЛИЦА
(према редослиједу појављивања)

  • Драгана Матић: Наташа Перић
  • Никола Матић: Никола Ерцег
  • Министар: Горан Јокић
  • Душанка: Ведрана Мачковић
  • Дара: Гордана Милиновић
  • Сузана Сакан: Маја Вујановић*
  • Драго Ћук: Љубиша Савановић
  • Ковиљка: Миљка Брђанин
  • Стојан: Бојан Колопић
  • Бојан: Рок Радиша
  • Мара: Раденка Шева
  • Бобо: Данило Керкез
  • Војо: Жељко Еркић
  • Ђоко Слезена: Огњен Копуз
  • Симо: Драгослав Медојевић
  • Чичак: Владимир Ђорђевић

* апсолвент Глуме на Академији умјетности Бања Лука, у класи проф. Жељка Митровића

О представи:

Човек у Нашим данима

Човек је зао, сујетан, лицемеран, горд, прек, примитиван, прорачунат, неискрен, лажљив, покварен, подмукао, нестручан, саможив, арогантан, бахат, намргођен, безобразан, преварант, лопов, убица, зликовац...
Човек је добар, пажљив, племенит, саосећајан, хуман, искрен, благ, моралан, правдољубив, честит, пун разумевања, дарежљив, склон емпатији, опросту и покајању, стручан, ненаметљив, насмејан, продуховљен...

Човек мрзи...

Човек воли...

Човек бира себе...

Буди човек... Изабери...

Југ Радивојевић

Моји Наши дани

Наши дани су настали као моја унутрашња борба са самим собом. Једна половина мене говорила ми је да би требало да одем из ове несрећне и неуређене земље. Несрећне због рата, неуређене због лоших политика које су нас довеле на руб егзистенције. Земља у којој ако не знате да се „сналазите“, углавном на штету другог, уколико немате неког или сами нисте на „положају“, тонете. Друга половина мене говорила ми је да треба да останем и да се боримо да не потонемо сви заједно. И тако, у тој унутрашњој борби, пролазе Моји дани, у покушају да самом себи објасним шта нам се то дешава. Зашто тонемо све дубље у безнађе, неморал, неизвјесност, сиромаштво? Зашто су они најпаметнији међу нама, који би требало, знали и могли да нас воде, давно отишли из ове земље? Никада у овој земљи нису цвјетале руже, Кочић је писао о Својим данима: „...у овој благословеној земљи синекура и оријенталског улагивања за масан залогај, у овој пометеној земљи гдје се којекакве бескичмене шуше бусају у прса, стављајући се са бескрајно комичном позом на неко врховно национално гледиште, у нечасној намјери да обману све и под собом и около себе. Они који пуним погледом, и у ширину и у дубину, виде свеопшту укмећеност и порабоћеност нашу, с језом у души осјетиће сву трагичну истину и опорост ових Шантићевих стихова:

У поља наша Искариот уђе
И њиве наше постадоше туђе
На нас паде губа и ругоба“.

Тај Јуда Искариотски који је за шаку сребрњака издао Исуса, провлачи се кроз историју све до данашњих дана, мијењајући облик и лице, час је то политичар који вас убјеђује да вам жели добро, само да гласате за њега, час је то ваш најбољи пријатељ који тражи вашу помоћ да се „мало“ окористи у згодној ситуацији, час рођак који тражи „ситну“ услугу а не можете да га одбијете, час комшија који вас кроз сузе моли да му „учините“ нешто ситно, све док се и сами не претворите у Искариота који ради само за властити интерес, издајући и себе и све око себе за шаку сребрњака.
Владислав Петковић Дис у својим Нашим данима, од кога сам посудио наслов за своју драму, пише:

Развило се црно време опадања
Набујао шљам и разврат и пороци
Подиг’о се трули задах пропадања
Умрли су сви хероји и пророци...
Прогледале све јазбине и канали,
На високо попели се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали,
Постали су наши суверени...

Моја жеља је била да све те ликове из јазбина и канала извучем на сцену, да их освијетлим, да их боље видимо, да их упознамо, да видимо под свјетлима рефлектора како бујају тај шљам, разврат и пороци, како се на високо пењу сутерени и постају наши суверени. Да неморалу дам облик, да му дам име и презиме. Јер као што Шекспир у свом говору глумцима каже: „...циљ глуме чији је задатак у почетку и сада био и јесте да буде, тако рећи, огледало природе: да покаже врлини њено сопствено лице, пороку његову рођену слику, а самом времену и бићу света његов облик и отисак. Сад, ако се у томе претера, или не дотера, незналице ће се можда смејати, али ће паметнима бити врло мучно“.

Жељко Стјепановић

УСАМЉЕНИ ЗАПАД

  • Аутор: Мартин Мекдона
  • Преводилац: Јован Белобрковић
  • Редитељ: Белинда Божичковић
  • Костимограф: Јелена Видовић
  • Аутор музике: Бојан Стијак
  • Дамир Марјановић,(кахон, удараљке)
  • Тибор Тишма, (бенџо, гитара)
  • Бојан Стијак, (контрабас, мандолина)
  • Лектори: Милорад Телебак и Наташа Кецман
  • Инспицијент / суфлер: Весна Максимовић

Премијера: 16.12.2017.

Улоге:

  • Колман Конор : Златан Видовић
  • Вален Конор: Данило Керкез
  • Отац Родерик Велш: Бојан Колопић
  • Грлин Келехер: Наташа Перић

О представи:

Ријеч редитеља:

Када се годинама у људима таложи мржња, а усљед неспособности да се каже „опрости“, они временом постају отуђени, самим тим и усамљени. Када би људи знали колико је потребно и лако рећи „опрости“ и колика је моћ те ријечи, сви би живјели у много здравијем друштву. Друштво постаје болесно, а та болест је закамуфлирана телевизијом, часописима, радиом, алкохолом.... Када би све то нестало на неколико недјеља и када би људи били остављени сами себи, на површину би избиле болести којих нисмо ни свјесни. Оно што је нас интригирало у раду на овом комаду јесте управо питање опроста, питање када смо постали толико хладни, далеки и неспособни за љубав. Ако два брата не могу да сједну, разговарају и опросте један другом све ружне ријечи и ситуације у које су се довели, како да се надамо миру. Сви желимо да идемо у рај, а не желимо да се понашамо по законима раја, него сматрамо да ћемо откупити своје гријехе тиме што ћемо се увече помолити Богу када легнемо у кревет, или што ћемо Богу запалити свијећу и опрост за наше гријехе је ту. Биће ипак да је све то мало другачије. Научити опростити себи и другима није лако, али је могуће и потребно. Опрост нам пружа спокој.
Белинда Божичковић
 

САБИРНИ ЦЕНТАР

  • Аутор: Душан Ковачевић
  • Адаптација: Иван Велисављевић и Марко Мисирача
  • Редитељ: Марко Мисирача
  • Драматург: Иван Велисављевић
  • Стручни сарадник: Владан Вуклиш
  • Сценограф: Драгана Пурковић Мацан
  • Костимограф: Јелена Видовић
  • Сценски покрет: Миљка Брђанин
  • Музика: Петар Топаловић
  • Аудио дизајн: Петар Билбија
  • Дизајн свјетла: Миљенко Бенгез
  • Лектори: Милорад Телебак и Наташа Кецман
  • Инспицијент: Белинда Божичковић
  • Суфлер: Свјетлана Поповић

У представи су коришћени стихови пјесме All Along the Watchtower Боба Дилана у преводу и препјеву Ивана Велисављевића (А дуж цијеле стражарнице куле).

УЛОГЕ:

ЛИЧНОСТИ У КУЋИ:

МИХАЈЛО ВУКОВИЋ, професор у пензији. Благодаран, тих човјек. При крају живота покушао да оснује Градски музеј народне револуције.
Ђорђе Марковић

ТЕТКА АНГЕЛИНА, проживјела вијек у кући професоровој. Подигла Ивана и Соњу.
Наташа Иванчевић

ИВАН ВУКОВИЋ, син професора Михајла. Одувијек био породични проблем. Такав и остао.
Љубиша Савановић

ЛЕПОСАВА ЛЕПА ПЕКАРКА, прва комшиница. Жена покојног Марка Пекара.
Слађана Зрнић

МИРОСЛАВ ХОРВАТ, берберин од памтивијека. Мајстор бријања и зановијетања. Професоров пријатељ од првог, предратног бријања. Брат покојног Јосипа Хорвата Јоже.
Борис Шавија

ЈЕЛЕНА ПОЉОКАН, докторица, енергична и савјесна жена. Ћерка чувеног управника Градске болнице, покојног др Пољокана.
Миљка Брђанин

ИРФАН, бивши новинар. Напустио новинарско звање и прешао у „слободне историчаре“.
Златан Видовић

БАХРО КОЊ, хармоникаш. Свирао некад по свадбама, са покојним Салком Рузмарином.
Бојан Колопић

ЛИЧНОСТИ У САБИРНОМ ЦЕНТРУ:

ПОКОЈНА МИЛИЦА ВУКОВИЋ, жена професора Михајла. Умрла у најљепшим годинама. Таква и остала.
Сњежана Мишић

ПОКОЈНИ ЈОСИП ХОРВАТ ЈОЖА, бивши ратник, човјек чврсте грађе и чврсте мисли. Отац покојног Јанка Хорвата.
Синиша Вучићевић

ПОКОЈНИ ЈАНКО ХОРВАТ, вијек провео за кафанским столом. Два пута напуштао кафану да види какво је вријеме и трећи пут кад је умро. Виспрена дангуба.
Александар Стојковић

ПОКОЈНИ МАРКО ПЕКАР, умро од туге за пекаром, оних година када је увођење „мале привреде“ било далека будућност. Страшно љут на живу жену.
Горан Јокић

ПОКОЈНИ ДОКТОР ПОЉОКАН, за живота био надалеко чувен и цијењен љекар. Тај глас остао и послије његове смрти.
Бошко Ђурђевић

ПОКОЈНИ САЛКО РУЗМАРИН, хармоникаш прије и послије смрти. Надимак Рузмарин добио од силних свирки по свадбама. Простодушан и тужан човјек.
Деан Батоз

Догађа се у Бањој Луци, 1990. године.

О представи:

УМЈЕСТО БИОГРАФИЈЕ И РИЈЕЧИ РЕДИТЕЉА

Представа Сабирни центар по тексту Душана Ковачевића окупила нас је, у јесен 2017. године, да удруженим снагама испричамо своју верзију ове приче. Одлучили смо да се вратимо у не тако давну прошлост, у Бању Луку и Крајину 1990. године, уочи рата у Хрватској и БиХ, у доба почетка приватизације и пљачки великих фирми под маском „стимулисања приватног бизниса“, и кроз идеју професора историје о стварању Градског музеја народне револуције у жељи да очува тековине НОБ-а, лоцирамо кадa је и како (поново!) почело и како се развијало лудило на овим просторима. Да се запитамо да ли је све био привид и колико је тај привид трајао? Посебно ми се учинило занимљивим вратити се у то вријеме и у те околности данас када је на снази општи ревизионизам и када политичари масовно користе и злоупотребљавају идеолошку дезоријентисаност народа на овим просторима. Ова представа би тако могла да функционише на више нивоа: и као друштвено-политичка гротеска и као интимна породична драма.

Сабирни центар је прва копродукција између Народног позоришта Републике Српске из Бање Луке и Позоришта Приједор из Приједора. Намјестило се – и хвала управама ових кућа на томе – да будем редитељ који ће „увезати“ ова два позоришта. Имао сам срећу и задовољство да од неких ранијих времена пратим глумачке ансамбле ових кућа прво као гледалац, потом да се срећем са већином од њих на бројним позоришним, филмским и ТВ пројектима, као организатор, асистент режије... Онда је дошло до директне сарадње – дипломску представу, такође по Ковачевићу, радио сам са приједорским и бањoлучким глумцима у приједорском театру. Данас су многи од тих људи међу мојим најбољим и најближим пријатељима и рад у ова два ансамбла осјећам као нешто најљепше и најприродније што овај посао може да нам пружи. Овом приликом морам да се сјетим Дјелидбе Скендера Куленовића, представе коју смо у Позоришту Приједор радили у јесен 2012. године, која је радо играна и која је на бројним фестивалима донијела награде свим учесницима. Представа Синови умиру први Мате Матишића изведена је премијерно у зиму 2016. године и такође је имала више него успјешан репертоарски и фестивалски живот. Дјелидбе више нема на репертоару јер су нас неки дивни људи напустили. Синови и даље „умиру“ на репертоару бањoлучког театра и на гостовањима. Надам се и желим представи Сабирни центар дуг и успјешан живот и радост глумцима који у њoj играју.

Марко Мисирача

ШВАЈЦАРСКА

  • Аутор: Петар Михајловић
  • Режија: Милан Нешковић
  • Драматург: Маја Тодоровић
  • Сценограф: Драгана Пурковић Мацан
  • Костимограф: Ивана Јовановић
  • Ауторска музика и видео пројекција: Петар Билбија
  • Лектори: Милорад Телебак и Наташа Кецман
  • Инспицијент: Миодраг Маркићевић
  • Суфлер: Маја Калаба

ИГРАЈУ:

  • Мушкарац: Жељко Еркић
  • Жена: Слађана Зрнић
  • Старац: Драгослав Медојевић
  • Младић: Данило Керкез
  • Дјевојка: Белинда Божичковић /Наташа Перић
  • Судија: Горан Јокић
  • Осуђеник: Жељко Митровић к.г.
  • Пијанац 1: Борис Шавија
  • Пијанац 2: Златан Видовић
  • Комшиница: Миљка Брђанин

Премијера: 17.05.2017.

О представи:

Ријеч редитеља:

Ово је представа о пет линија приче које се сублимишу у једну исту причу коју причамо сами себи, свесно или несвесно сваки дан, и ако нешто не урадимо поводом те приче, и наша ће је деца причати, као што је ми причамо на исти начин као и наши родитељи. Ту лежи ваша трагичка кривица, драги мама и тата. Оставили сте нам гори свет него што су га ваши родитељи оставили вама. Ми не желимо да направимо исту грешку. Свако ко је одрастао на овим просторима тачно зна о чему причам без иједне изговорене речи. Е то је позориште и то је ова представа. Савремена, проблемски језиво актуелна, сурова и смешна, али на тренутке и много болна. Не брините. Навикли смо на много горе.

Милан Нешковић