srenfrderu

Резервација карата

051/314-006

Радно вријеме

08.00h - 20.00h

Радно вријеме (субота)

17.00h - 20.00h

Народно позориште Републике Српске вас са задовољством позива на пројекцију филма Мартина Скорсизија „Вагон Берта” – кров  Народног позоришта, 26. септембра 2020. године у 20 часова (улаз са бочне стране).

Улаз слободан!

Разговор о филму након пројекције.

Разговор води Славиша Радан, драматург.

Прије нешто више од двије и по године, у оквиру „Филмотеке” а поводом Нобелове награде за књижевност додијељене Бобу Дилану, имали смо прилику гледати трочасовни документарни филм „Боб Дилан: Нема пута кући”, у режији америчког режисера италијанског поријекла, Мартина Скорсизија. Ево, изгледа да је дошло вријеме да се поново дружимо са Мартијем, како га колеге зову. Овог пута кроз играни филм и то из ране редитељеве фазе, када је за њега мало ко знао. Говорити о значају Мартина Скорсизија за оквире свјетског филма, у једном овако кратком тексту, заиста није могуће. Но, неке ствари је неопходно рећи да би се његов специфичан рад – вјерујем добрим дијелом познат публици – у потпуности могао разумјети. Прије свега, да потиче из фамилије италијанских имиграната поријеклом са Сицилије, што му одређује одрастање у строгом римокатоличком окружењу, а што ће, опет, обиљежити значајан број његових филмских остварења ‒ бавиће се неком врстом искупљења за почињене гријехе. Можда се истим бави и филм који ћемо гледати – мада нисам у то потпуно сигуран. Друга важна ствар је да је рођени Њујорчанин и цијелог живота остаје везан за Њујорк, а то значи да је одрастао и формирао се уз константно присуство рокенрол, блуз и соул звукова, тј. у духу сталних слободарских тежњи, коначно ескалиралих у масовним протестима 60-их година. Овај рано стечен осјећај за звук (а што се јасно препознаје и у „Вагон Берти”), постаће можда и кључни сегмент маестралних режија његових каснијих филмова. Дакле, припада групи филмаџија која се појавила средином 60-их година, а назвали су их Нови Холивуд. Ту су још Франсис Форд Копола, Брајан де Палма, Пол Шредер, Денис Хупер, Харви Кајтел и други.

„Вагон Берта” је други по реду дугометражни играни филм Мартина Скорсизија. Често се назива претходницом бриљантне каријере која ће тек услиједити, што је апсолутно тачно, али се не бих сложио с констатацијом да се аутор у том тренутку још није био обликовао, како се често знало говорити. Разумијевање самог појма властитог обликовања, веома је растегљиво, поготово у умјетности. Сваки стваралац, искуством се стално и изнова обликује и то ради све до своје смрти, уколико, наравно, због година, остане функционалан. Треба имати и у виду да је „Вагон Берта‒ филм Б продукције, оне „сними брзо”, дакле, много чиме условљене продукције Роџера Кормана. Са филмским буџетом од 600 000 долара. Надаље, свако умјетничко дјело настаје под теретом тренутка у коме се јавља, дакле, дијели судбину са свим оним вриједним дјелима насталим када и он. Стога, његова запаженост зависи и од конкуренције с којом се пореди, при чему морамо знати да су почеци 70-их, били злата вриједне године америчке филмске умјетности. Године 1972. у дистрибуцији су се нашли „Кум”, Френсиса Форда Кополе, „Ослобађање”, Џона Бормена, нови филмови Сема Пекимпоа, Роберта Алтмана, Сиднија Полака, Брајана де Палме, ту је култни „Мачак Фриц”, Ралфа Бакшија, а исте године Вуди Ален, још један Њујорчанин, снима свој други филм по реду.

Стога сам сигуран у сљедеће – да се „Вагон Берта” појавио данас ‒ био би проглашен врхунским умјетничким независним остварењем. Но, позабавимо се мало самим филмом. Почиње предивним звуком усне хармонике, а први кадар сањалачким погледом главне јунакиње Берте, упртим у небо. Прича филма је смјештена на амерички југ, раних 30-их година XX вијека, у вријеме Велике депресије. Ту је корумпирани систем жељезнице, ту су штрајкачи као одговор на стање, али ту су и штрајколомци са палицама у рукама. Држава прелази све границе разумног понашања када је у питању однос према штрајкачима. У фокусу филма су радници жељезнице и њихово синдикално организовање. Живот радника постаје питање пуког гладовања и борбе за минимум људског достојанства. Као и већина влада без скрупула, у временима кризе, и ова упире прстом у неку од групација (у овом случају бољшевике и комунисте уопште), стварајући тако имагинарне непријатеље, а онда и креће у њихов немилосрдан прогон, не прежући ни од физичког неутралисања људи, тачније речено, злочин прелази на страну закона. Познато, зар не? „Вријеме је да узвратимо. Уништићемо пругу! Показаћемо им! Живјећемо као људи или нећемо никако живјети!” Ово су ријечи које користи Били Шели, главни мушки лик (игра га Дејвид Карадин), говорећи против тешких услова свакодневног живота радника, као и против репресије водећих људи жељезнице. Он зна да проблеми нису настали јуче, појавом нечег названог „депресија”, а чије значење народ и не разумије. Уосталом, то је одавно опробан рецепт, народ се боји и највише зазире управо од оног што најмање разумије. Откад памти, Били зна само за безнађе, то је јасно изражено у његовом погледу. У њему нема дилеме о томе да ли је револуција потребна или не. Стога он каже: „Депресија – ријеч која се користи за оно када ти је стомак празан. Не знам. Мени се чини да је исто као прије. Увијек сам морао да се трудим да нађем посао. А кад бих га добио, не бих успијевао да га задржим. Изгледа да се са шефовима никада нисам слагао”. Сликајући атмосферу безнађа, Скорсизи ствара изразито живописан и хуман портрет радничке класе. Та лирска блискост која се осјећа међу ликовима, при тим честим поновним сретањима након дужег времена, дивна је. Такав је примјер сусрета Берте и тамнопутог Вона, у атмосфери бара испуњеног искључиво црнцима. Она, иако праћена погледима десетина црних лица, потпуно слободно улази у бар, неоптерећена бојом коже. Има ту нечег алтмановског, при чему мислим и на комично, такође. Сценографија филма, с обзиром на улагања која су минимална, је импресивна. Заиста се може осјетити оштар мирис депресије 30-их година. Таква је и музика коју Скорсизи користи – већином је у питању усна хармоника. Они који су се очистили од свих глупости које човјека вуку у блатну каљугу, могу да се опусте и истински уживају у звуковима које филм пружа. Данас, иако стотину година касније, лако проналазимо заједнички називник са ситуацијама нашег времена. Ако проблеми нису исти, онда су веома слични, разлике су само козметичке природе. Зато и уживамо док главни ликови, само наизглед, чине безакоње. Стога је сасвим природно да, овдје и данас, жудимо за што већим бројем сличних људи – оних истински одговорних ‒ а никако лутака које ћуте и допуштају да их други помичу. Уосталом, човјек не бира услове у којима се рађа. Они су већ ту, од прије њега. Стога, уколико ту остајемо, избор је једноставан, или се боримо за правду и слободу и умиремо за њу, фиктивно или стварно, или живимо као поробљени. А текст ћемо завршити дијалогом двају главних ликова, Берте и Билија, који се након дужег времена поново спајају, обоје свјесни да исписују вјероватно посљедње странице своје животне књиге: БЕРТА: Изгледа да је борба за тебе готова... – БИЛИ: Тек након што умрем! – БЕРТА: Не мораш да журиш... – БИЛИ: Сваки човјек мора да умре. Тако је суђено.

http://www.slavisaradan.weebly.com/ 

0
Shares