srenfrderu

Резервација карата

051/314-006

Радно вријеме

08.00h - 20.00h

Радно вријеме (субота)

17.00h - 20.00h

Народно позориште Републике Српске, са задовољством вас позива на пројекцију филма Жоржа Франжија "Очи без лица" – сцена “Петар Кочић”, субота, 15. фебруар 2020. године у 19.30 часова.

 Улаз слободан!

Разговор о филму након пројекције.

Разговор води Славиша Радан, драматург.

На самом почетку текста, желим да поменем једну занимљивост, која уједно представља и малу подударност са нашом Филмотеком, тј. оним што у Бањалуци радимо. Жорж Франжи, режисер „Очију без лица“ и Анри Лангоа, основали су 30-их година у Паризу филмски клуб под називом „Филмски круг“ (Le Cercle du Cinema). Клуб је приказивао нијеме филмове из њихових властитих колекција, а одржаване су и неформалне расправе о филму међу самим члановима. 1936, „Филмски клуб“ је прерастао у „Француску кинотеку“ (Cinématheque Française). Жорж Франжи, француски режисер педесетих и шездесетих година XX вијека, у првој фази стваралаштва познат по документарним филмовима, првенствено је остао упамћен по дугометражном играном филму „Очи без лица“. Франжи се у свом стваралаштву, прије свега усредоточава на визуелни аспект филмске умјетности, што је јасно видљиво и у овом филму, који је иначе стилски заснован на њемачком експресионизму насталом двадесетих година прослог вијека, а чији смо типични изданак - ремек-дјело „Кабинет доктора Калигарија“ - имали прилику видјети у склопу Филмотеке. Дугачки ходници грандиозног дворца, којима се креће главна јунакиња, јесу класична филмска позадина експресионичких филмова, из које избија нека пријетећа, нама невидљива сила, а која у ствари представља нашу подсвјесну стрепњу од свеприсутне смрти. Када помињем смрт, мислим на оно стање настало искривљујућим дјеловањем самих структура друштва – такозвану смрт прије смрти. Или боље речено, оно међустање, и постојеће и непостојеће, а у које западамо када је свијет у хаосу, када у њему влада несигурност, а што је управо случај у ове двије почетне деценије XXI вијека.

Дакле, „Очи без лица“ је филм о људским бићима и њиховим најдубљим поривима који се јављају у изузетно екстремним ситуацијама које, или наметне пука случајност (нпр. аутомобилска несрећа), или, како већ рекох, лоше успостављен друштвени амбијент. Главни актери филма су научник-хирург и његова кћерка Кристијана. Отац, након што доживе аутомобилску саобраћајну несрећу, не може да поднесе огромни терет кривње па га се покушава ријешити дјелујући крајње екстремно – доводи у своју клинику младе дјевојке и подвргава их властитим експериментима. Тако губи додир са стварношћу, можда би се чак могло рећи да несвјесно покушава замијенити Бога. Међутим, филм је, такође, и прича о љубави – истина, оптерећеној кривицом и искупљењем, али и прожетој истинском очинском брижношћу. Скоро сви ликови, на неки начин су жртве. Сцене у којима видимо докторову кћи, како, с маском на лицу, лебди хладним злокобним ходницима дворца, неке су од најупечатљивијих поетских сцена уопште – атмосфера, иако помијешана са ужасом, некако мирно одише поезијом. Зато је филм најтачније називати поетском психолошким хорором. Вјероватно је, за стварање овакве амбивалентне атмосфере, кључна музичка партитура Мориса Жара – подсјећа  на карнрвалску музику и савршено одговара једној оваквој надреалној причи. Не треба заборавити да ово атмосферско ремек-дјело Жоржа Франжија, долази и као резултат одличне фотографије Ојгена Шифтана – његови сјајни црно-бијели снимци оживљавају свијетло и таму експресионистичког њемачког нијемог филма. Маска на лицу главне јунакиње, и поред своје статичности има веома специфичан израз. А очи, једино њих маска не прекрива, на диван поетски начин оживљавају цијело лице. Њихов бескрајно тужан израз открива велику несрећу. Несрећу једног изузетно њежног бића окрутно прекинутог у свом првом животном узлету. У изолацији, без додира са вањским свијетом, њена потеба за њежношћу, љубљеним мушкарцем, за додиром уопште, али и за лијепим дјевојачким лицем, сваким даном све је израженија. Сцене када телефоном позива бившег вјереника, само да би му чула глас, изразито су потресне – истовремено и дивне и страшне. И управо је то тај Франжијев пјеснички стил – ужасавајућа поетска фантазија. Кристијана, нажалост, зна чему служе младе дјевојке које буду доведене у дворац. Сукоб личних потреба и општих моралних начела производе нерјешив проблем. Можемо само наслућивати збивања у Кристијаниној глави. Спавање сваке вечери с лицем које је узрок многих патњи јесте живот са ужасом. Судбина гора од смрти. Стога је природно да се двојако понаша – жели и да умре, и да коначно добије лице, чиме се постиже нешто што би могли назвати фантастичним реализмом. Желим да кажем да маска на лицу, истовремено представља и живот и смрт – што јасно показује утицај надреалистичког покрета на филм, а потврђује га и Франжијево дугогодишње пријатељство са Андре Бретоном, главним теоретичарем надреализма.

Франжи путем надреалистичких елемената врши симболички напад на етичност медицине, али и модерне науке уопште, и то на начин да даје свој иронични коментар на идеализовање модерног технолошлог напретка његовог доба, и истовремено га повезује са ужасом. Свака врста идеализовања, углавном је истовремено и окивање у разне врсте норми, а иза њих се увијек налази прикривање праве истине. Исто ћемо наћи и у данашњем тренутку – посљедних година, у САД-у се појављују велике фармацеутске компаније које купују крв да би из ње издвајали плазму за производњу изразито скупих лијекова. Ординације за преузимање крви смјештене су у најсиромашније градске квартове САД-а и Бразила. У САД-у су продавци, по правилу Афроамериканци, и уз то наркомани. Они своје овисничке нападе кризе рјешавају управо продајом крви. А крв се од истог даваоца узима и по два пута седмично без икаквих здравствених провјера – значи, без икакве бриге за здравље давалаца. Волтер Бенџамин (филозоф, теретичар културе, критичар), у свом „Умјетничком дјелу у доба техничке репродукције”, објављеном 1936. године, тврдио је да надреализам мора "пореметити митске претпоставке капиталистичке културе о рационализованом развоју еволуције". И то на начин који ћемо назвати директним  провоцирањем, истовремено приказујући интерпретације прошлости и садашњост. Управо ово исто ћемо и ми урадити, 15. фебруара ове године. Провоцираћемо лицемјерни свијет, у истој вечери комбинујући Фрањуову ироничну интерпретацију технолошког напретка медерне медицине, са изнад наведеним примјером „успјешне“ тржишне привреде – трговине  крвљу буквално на прљавом уличном асфалту, примјером достигнућа модерне медицине данас.

Славиша Радан

http://www.slavisaradan.weebly.com 

0
Shares