srenfrderu

Резервација карата

051/314-006

Радно вријеме

08.00h - 20.00h

Радно вријеме (субота)

17.00h - 20.00h

Народно позориште Републике Српске вас са задовољством позива на пројекцију филма "Подигните црвене фењере", кинеског режисера Џанга Јимуа – сцена “Петар Кочић”, петак 29. новембар 2019. године у 19.00 часова.

Улаз слободан!

Разговор о филму након пројекције.

Разговор води Славиша Радан, драматург.

Филм „Подигните црвене фењере“, у свим филмским сегментима, права је посластица! Звучност филма коју не можете не запазити (постиже се разним начинима – некад веома специфичним звуковима, некад величанственом хорском музиком, некад потпуном тишином) и савршена фотографија с акцентом на бојама, стапају се у кинематографско умјетничко ремек-дјело. Поменуте боје су кључне за филм, како на симболичком нивоу, тако и за изазивање емоција – прије свега страсти, али и напетости, а понекад и страха. Вјероватно су и пресудне за стварање амбијента у кадру, што иначе није чест случај, с обзиром да на том пољу углавном доминира звук. Тема коју обрађује, управо је она често третирана у разговорима у оквиру Филмотеке – конвенције које „није“ пожељно доводити у питање. Традиција коју малодушници, нажалост, често злоупотребљавају у личне интересе. Или пак иза њених чврстих темеља скривају своју безграничну глупост. Често имам обичај рећи да се човјеком постаје тек када се схвати да наметнуте друштвене конвенције треба стално изнова и изнова преиспитивати. Док имају смисла, конвенције су пожељне. Проблем настаје када оне почињу губити своју сврху, али су ипак довољно дуго потрајале да их се многи (углавном они некреативни који без потчињавања правилима не знају да живе) и даље слијепо држе. Да би их и надаље одржали у животу, проглашавају их дијелом традиције, чак и неком врстом светиње у коју се не смије сумњати. Поготово када се схвати да се путем њих већина народа може држати у покорности. И ето нас поново на прагу једноумља! Новог облика инквизиције! А када једноумље једном наступи, отрести га се није лако. Једни, из своје полтронске навике сагињања, прихватају све што се намеће, други, углавном због страха од анатемисања, свјесно не преузимају на себе било какав облик друштвене одговорности. Једна од реченица из филма која заступа неприкосновеност традиције, говорећи о обавезном мјесту ручавања, наравно, не поткрепљујући то разлозима, изгледа овако: „Обичај је да се овде састајемо и ручавамо. Обичаји породице Чен сежу још из давнина. Важно је да их поштујете.“ Дакле, на филму је у питању кинеска традиција с почетка XX стољећа, а обрађује положај жене унутар те и такве традиције. Све почиње удајом младе жене за богатог господара Чена, тј. њеним доласком у мужев дворац. Он већ има три жене, тј. господарице, које наравно четврту, своју директну конкуренцију, не дочекују нимало срдачно – најмлађа је међу њима, а господару још недовољно позната. Одмах добија статус привилеговане, што се формално објелодањује паљењем титуларних црвених фењера, а значи да ће господар ту ноћ спавати у њеном кревету. Привилегије подразумијевају и масажу стопала, што по источњачкој медицини, директно утиче на добро здравље жене, али и оно најважније – статус и моћ. Однос самих жена према овако успостављеним правилима најбоље оцртава реченица коју Друга господарица, значи друга по реду, и по стажу и по старости, упућује Четвртој, новопридошлој: „Не подцјењуј значај обичаја. Ако не можеш да поднесеш свакодневну масажу стопала, онда ћеш врло брзо водити домаћинство“. Што би у овом случају значило „пасти на ниске гране. А ускоро јој каже и сљедеће: „Ако пар дана нема масаже стопала, ни слуге се према теби више не понашају исто“. Чак и служавка Четврте господарице, маштајући о промјени свог садашњег статуса, замишља у својој соби да јој се стопала масирају. Слична жеља спопада и саму Четврту господарицу – након што је господар престане посјећивати, тјера служавку да јој масира стопала. Ова изражена потреба за моћи, тако својствена људима, очигледно је стара колико и само њихово постојање. И главни је разлог урушавања сваког напредног људског дјеловања. Па сам појам „каријера“ или „грађење каријере“, ако се мало боље размисли, оцртава приличну суманутост. А опште је прихваћена. Вријеме нових медија доноси личне профиле претрпане властитим сликама. За кога? Коме су намјењене? Наравно, власнику самом. Свака од тих слика представља по једно огледало. Сада их можемо имати на хиљаде. Некада смо исмијавали Андерсенову Сњежну краљицу и њену заљубљеност у саму себе. Сада је имитирамо нимало се не стидећи. Но, како је  све у сталном кретању, промјене су неизбјежне. Тако је и са стањем у дворцу – ускоро почиње измицати контроли. Полако али сигурно...

Оног момента када се почиње осјећати терет бесмислених правила или уопште постојања ствари које гуше човјекове слободе... дакле, тог момента имамо јасан знак да ће се у ближој или даљој будућности догодити промјене. Наравно, не треба бити наиван и помислити да ће до промјена доћи преко ноћи. Стољетни обичаји и навике које иду уз њих, неће лако посустати – неће се предати без жртава. Томе свједочимо и у филму – „традиционални“ кинески обичаји показаће своје најстрашније лице у закључаној просторији дворца. А да не постоје чаробни штапићи, и да без жртве ништа није могуће, јасно нам говори и Исус Христ својим примјером, али и многи други прије и послије њега. Они су претече свог времена, виде онда када остали не могу. А када се једном установи проблем, фокус не смије бити на пребројавању оних који ће извјесна правила поштовати и оних који то неће, већ на инсистирању да се саопште разлози зашто се неко правило и даље треба поштовати. И да онда заживи расправа. Одличан примјер имамо у Егзиперијевом „Малом принцу“ – сви ћемо тврдити да смо га читали, вјероватно и јесмо, међутим није велики број оних који су га заиста прочитали. Знамо да Мали принц стално поставља питања. Изнова и изнова. Баш попут дјетета. Када би данас нека одрасла особа то исто чинила, већина би се оградила од ње. А зашто? Није одрасла? Понаша се дјетињасто? У нескладу са својим годинама?  Хм... Већини дјеце, циљ је да што прије одрасту, да постану велики. То је у реду. Али би исто тако било у реду сачувати у себи једно велико дијете.  Јер, ко је, у ствари, Мали принц? Па он је то дијете у нама. Оно исто дијете које смо током одрастања, стидећи га се, потиснули негдје дубоко, осудили на спавање.

И ... шта онда чинити?

Једноставно је – допустите уснулом дјетету да се пробуди... И онда поново посматрајте свијет – овог пута очима дјетета. А, ако успијете... видјећете, све је другачије... награда је незамислива... Почните да вјерујете да је све могуће... И да! Стално постављајте питања! Изнова и изнова...

Славиша Радан

http://www.slavisaradan.weebly.com

 

0
Shares